Identifikacija sa superherojima je posebno korisna tokom teških i traumatičnih situacija, i pomaže im da se nose sa bolom, gubitkom, separacijom. Betmenovi roditelji su ubijeni, Supermen je usvojen, X-men su čudaci odbačeni od ostatka društva, Hulkov otac je alkoholičar koji je fizički zlostavljao njegovu majku. Ne čudi što je u Americi aktuelan trend da volonteri obučeni u kostime superheroja posećuju bolnice, posebno decu koja boluju od terminalnih bolesti, i to ne samo da pričaju sa njima, zabavljaju ih i ohrabruju, već i da im objasne neke osnovne medicinske pojmove u cilju lakšeg razumevanja (jer je fokus obično samo na roditeljima). Sećate se i Batkid-a, petogodišnjeg dečaka iz Pensilvanije, koji se godinama borio sa leukemijom, i kome se ispunila želja da bude svoj omiljeno superheroj, Betmen, na jedan dan.
Mnoge roditelje brine nasilno ponašanje superheroja, posebno na televiziji, jer smatraju da deci šalju poruku da se agresijom može postići željeni cilj. Zabrinutost u neku ruku ima smisla. Ipak, njihov uticaj i uloga su mnogo kompleksniji od same promocije nasilja. Zaboravljamo da smo se, u stvari, superheroja igrali oduvek (sigurno ste se kao mali igrali tzv “rata”). Stariji crtani filmovi kao što su Tom i Džeri ili Kojot i Ptica Trkačica, takođe su sadržali nasilne scene (lomova, padova, nezgoda), ali to nas nije navodilo da decu odvlačimo od TV ekrana. Ključan je ipak uticaj porodice i socijalnih faktora, tako da, to što vaše dete gleda superheroje ne znači da će imati negativan efekat, ukoliko vodite računa šta gleda i razgovarate na tu temu. Zbog kompleksnosti života superheroja, njihov uticaj može biti pozitivan ukoliko decu naučimo da se ne fokusiraju na nasilje već na vrednosti koje promovišu.
Tako da, mama, tata, ne zabranjujte deci da gledaju Spajdermena, jer ipak mogu mnogo toga da nauče od njega.
Izvor: Psihobrlog
