Autor: Jelena Stevanović
Beč – Katarina Rot sa lakoćom pokazuje razlike u semenu i zemlji nahranjenoj preteranim količinama azota, ali njen zadatak na imanju udaljenom oko sedamnaest kilometara od centra nije nimalo jednostavan. Decu sa bečke kaldrme treba da nauči kako da zasade paradajz ili papriku i postanu baštovani makar i na samo nekoliko kvadratnih metara u gradskim uslovima.
Moda urbanog baštovanstva uveliko je zavladala austrijskom prestonicom.
Trend prate čak i oni koji nemaju dvorišta ni terase jer im je grad Beč ustupio brojne javne površine. Uzgajanje biljaka postalo je svakodnevica ne samo za Austrijance i strance koji tu godinama žive već i za pojedine izbeglice i azilante. Neki od njih su naučili da koriste ašov i lopatu upravo od Katarine Rot, naučne saradnice gradske službe „Baštovanstvo u Beču”, na gradskom imanju koje bi se najbolje moglo opisati kao ogledno dobro ili učionica zemljoradnje na otvorenom.
„Grad Beč je vlasnik na hiljade hektara zemlje koje izdaje u zakup građanima voljnim da se posvete baštenskim radovima”, objašnjava naša sagovornica.
„Izlazimo u susret svima bez obzira na to da li su Bečlije, imigranti, izbeglice, da li govore nemački ili ne. Nije nam važan nečiji društveni status ili obrazovanje. Trudimo se da povežemo različite ljude pa nije retkost da deca iz vrtića dele parcelu sa korisnicima domove za stare.”
U centru, kako dodaje, parcele su male, svega nekoliko kvadratnih metara, ali grad nudi daleko više zemlje na periferiji. Osim Grada Beča, prostor često ustupaju i privatni vlasnici. Potražnja je veća od ponude. Motivi su različiti: povratak prirodi, briga o ishrani, hobi na otvorenom. „Naš jedini uslov je da se bavite organskom proizvodnjom”, dodaje Katarina Rot.
Mnogi su prve vrtlarske korake napravili upravo na obuci „Baštovanstva u Beču”. U ovdašnje rasadnike, staklenike i laboratorije dolaze podjednako deca i odrasli. Kurs, međutim, nije bio potreban Korduli Feč, koja je zakupila parcelu u desetom cirku. Tamo uzgaja krompir i pasulj za ishranu svoje porodice. Ona je završila poljoprivredni fakultet, pa i sama sa kolegama podučava ostale urbane baštovane. Mnogi imaju volju za radom na parcelama čiji se zakup, zavisno od veličine i lokacije, može kretati od sto do 2.000 evra godišnje, ali su neki prilično zbunjeni. Za ljude porasle na asfaltu, prirodni zakoni nisu otvorena knjiga. Zato se ova tridesetpetogodišnja Bečlijka naslušala svakojakih pitanja: „Pozvao me je čovek i rekao da je još sinoć stavio seme u zemlju i da ujutru i dalje ništa nije nicalo. Pitao me je šta se dešava, da li je negde pogrešio. U takvim slučajevima moram da objasnim da to baš i ne ide tako kako zamišljamo. Ipak, zanimanje za baštovanstvo je veliko. Dešava se da je za 25 mesta na parceli zainteresovano sto ljudi pa grad mora da insistira da se zakupci smenjuju.”
Zemlja za uzgoj biljaka ustupljena je i stanovnicima Makonda. U svetu, to je magično mesto iz mašte Gabrijela Garsije Markesa, a ovde – izbegličko naselje na periferiji grada. Njegovi stanovnici su svoj mali životni prostor proširili na bašte iz kojih dopiru mirisi njihovih omiljenih začina. Avganistanci vole nanu i korijander i to seju. Ipak, zelene površine u centru za azilante mnogo su više od ukusa domovine. One su prilika za boravak na otvorenom i upoznavanje komšija, što je jedan od najvažnijih motiva i za vrtlare izvan Makonda.
„Za mene, cilj urbanog baštovanstva nije da usred grada proizvedem sto kilograma šargarepe, već da provodim vreme sa ljudima iz svoje okoline”, objašnjava Kordula Feč.
„Dok se nisam ovim bavila, nisam ni znala ko su mi prve komšije. Sada ne samo da ih poznajem već se sa njima i družim. Srećemo se u bašti, razgovaramo. Moja deca se igraju sa njihovom decom u bašti. To mi konačno daje osećaj života u zajednici.”
Izvor: Politika
