Dečija usta

Roditelji, takođe, moraju da paze kako se izražavaju pred sasvim malom decom. Dogodilo se da majka ocu, možda i u šali, kaže „Mogao bi da podšišaš tu svoju bundevu! „… Kćerkica je čula te reči, i kad su telefonom tražili oca, ona je samouvereno odgovorila da je tata „otišao da podšiša bundevu! „.

Dečije formulacije određenih pojava i predmeta u svetu koji je preveliki za njihove male mozgove moraju da budu „uvrnute“ i nama odraslima smešne. Jedan dečak ima brata u pelenama. jednoga dana zove mamu i kaže joj:

– Nikola se ušorao!

– Pa šta?

– Pa promeni mu šorc!

– Kakav šorc! Kaže se pelena, a ne šorc!

– Onda se, znači, Nikola upelenio !

„Dečja usta“ su prepuna izvorne, prave poezije. Ono što deca znaju nije preveliko znanje, ali kako deca to izražavaju, to je veliko kao kuća. Radeći kao novinar u redakcijama za decu imao sam priliku da pravim razgovore sa klincima. Uvek sam se trudio da uverim sagovornika da ja lično nemam pojam o onome što njega pitam. Tako sam uspevao da dobijem najlepše, najpoetičnije odgovore, jer dete u naporu da meni objasni „neke stvari“ – izmisli čitav novi svet.

Često sam pokušavao da zbunim decu pitanjima: – Koliko nogu ima sto i jedna ovca!? Uvek sam dobijao precizan odgovor: – Osam! Jer, deca znaju tu vrstu fazona. Malo teže ide sa fazonom: – Zašto Plavi zec Duška
Radovića ima plave šape? Deca obično odgovore: – Zato što je plav! Ali, desilo se u Kučevu da mi je jedan dečak odgovorio: – Pa, da bi mogao da trči! Dakle, on je izbegao zamku koja se krije u reči „plavi“, pa je obratio pažnju na suštinu: – Zašto… zec ima… šape! Odgovor je dao po logici!
Beležite „dečija usta“, budite saradnici dece u stvaranju radosti!

Ljubivoje Ršumović, „Vidi mene“ (Dragoslav Andrić i Ljubivoje Ršumović, 1997)