Na kraju varoši stanovala je ta mala devojčica. Kada bi joj se roditelji vratili s rada, huknuli bi umorni govoreći kako im je kuća iza božjih leđa. A devojčici bi govorili da i Božić-bata zato ne može obično da dospe sa svojim igračkama do njihove kućice. On ranije sve porazdaje i kad dođe na kraj varoši i pogleda u svoju torbu – vidi da je prazna. Zato je devojčica uvek pred Božić molila roditelje da se presele malo bliže, kako bi i ona mogla dobiti igračaka.
Jednog Badnjeg dana devojčica legne rano da spava, u nadi da će možda ujutru naći koju igračku pod uzglavljem. I usni tad vrlo čudnovat san. Kao viri ona kroz prozor, a ulicom ide Božić-bata bele brade, u zlatnoj mantiji, poštapa se kao da je pod velikim teretom godina. I taman je devojčica htela da ga vikne, a on sam uđe u sobu, i sede na postelju. Bio je vrlo čudan Božić-bata. Umesto očiju kao da su mu sijale zvezde na licu, i vejao je oko njega miris oblaka i neba. On pomilova devojčicu po zlatnoj kosi i reče:
– Razdao sam već sve igračke. Ima tako puno dece u vašoj varoši, pa dok sam stigao do tvoje kuće nije ništa ostalo.
– A zašto meni nisi bar jednu sakrio od druge dece i doneo? Zašto mi nikad nisi doneo igračaka? – pitala je kroz plač devojčica.
A Božić-bata je opet pomilova po glavi, vadeći iz torbe neku tablu punu zlatnih crteža, i reče joj:
– Pogledaj, ovde su naslikane sve moguće igračke, kola, automobili, dvorci ijedna carica.
-Ja hoću prave igračke, – zaplakala se devojčica.
A Božić-bata se samo smešio svojim očima kao zvezde i govorio:
– Nemoj plakati i dobro me slušaj. Dar koji sam tebi doneo bolji je od svih darova, ali samo pod uslovom da budeš dobra. Ako prođe godina dana a ti nikoga ne slažeš, sve ove naslikane igračke pretvoriće se u prave. Ako prođu tri godine, a ti ne ukradeš ni parče šećera, svi ovi naslikani dvorci i automobili pretvoriće se u prave, i sve će to biti tvoje. Ako u tome bogatstvu ne zaboraviš siromahe i budeš im uvek pomagala, postaćeš carica u najlepšoj zemlji na svetu.
Rekavši to Božić-bata joj ostavi tablicu sa zlatnim crtežima i iščeze.
Ujutru zlatokosa devojčica ispriča svoj san roditeljima, vesela što će kroz godinu dana imati gomilu igračaka, jer nikada nije lagala. Prolazili su dani, nedelje i meseci i devojčica nije nijednu laž izustila. Međutim, bilo je toliko mnogo iskušenja. Ponekad nešto razbije, i strah je bude da prizna mami, ali ipak ne slaže. Više je volela da dobije batine za grešku, nego da sakrije istinu. Tako je prošla godina dana i došao drugi Badnji dan. Devojčica stavi tablicu sa zlatnim slikama pod glavu, uverena da će se preko noći naslikane igračke pretvoriti u prave.
I zaista tako je i bilo. Kad je na Božić ujutru radoznalo podigla uzglavlje, stojao je čitav vašar igračaka. I sve onakve, kakve su bile naslikane na tablici. Dotrčaše i roditelji da vide, ne verujući svojim očima. Dotrčaše i deca iz susednih kuća, i kako Božić-bata obično nije ni kod njih svraćao, devojčica im razdade polovinu svojih igračaka.
Kad minu prva radost zbog igračaka, devojčica se seti šta joj je Božić-bata kazao. I pomisli s ponosom da joj je i taj uslov lako ispuniti, jer nikad u životu nije ništa ukrala.
Međutim, njeni roditelji su bili u to vreme još suviše siromašni, i često nije imala ni hleba da jede, pa je morala u školu gladna da ide. Po neki put bi pružila ruku da uzme kradom rumeni hlepčić od čiče koji je prodavao deci užinu u školskom dvorištu, ali bi se odmah trgla setivši se Božić-batinih reči. A u gladovanju su godine sporo prolazile, i devojčici se činilo da nikad neće doći dan kad će biti bogata i imati dvorce i hleba koliko joj srce želi.
Ipak su i te tri godine prošle, a devojčica nije ni korice hleba ukrala. I na Badnji dan uveče ona s nevericom pogleda zlatne dvorce na Božić-batinoj tabli, sumnjajući da se i te slike mogu pretvoriti u stvarnost.
Ali kad se ujutru probudi, zadivleno otvori oči ne dosećajući se onako bunovna šta to može biti: ležala je u zlatnom krevetu, obučena u svilu; svud oko nje tako isto blistala se raskoš. utom je ušla neka devojka i donela joj na poslužavniku doručak. Ona brzo, onako izgladnela, proguta jedan kolač, i u tom času se seti u čemu je stvar. Brzo skoči, obuče se, i iziđe da vidi šta sve ima oko njenog dvorca.
A okolo dvorca su bili vrtovi posuti srmenim injem, i jezera puna beličaste, polusleđene vode. I visoko, preko najvišeg drveća, dizala se zlatna ograda. Devojčica se nije mogla nadiviti. Ponovo se vrati u dvorac da probudi svoje roditelje, ali su već i oni bili budni i doručkovali. Tako su prvi put u životu Božić proveli siti i zadovoljni. Devojčica se nije posle ni u bogatstvu pogordila, pomagala je siromahe, i, kako sam čula, Božić-bata ju je učinio caricom u najlepšoj zemli na svetu.
