Devojčica sa šibicama
Bilo je strašno hladno; padao je sneg i počinjalo je već da se smračuje; a bio je to poslednji dan u godini, poslednje veče uoči Nove godine. Po takvoj hladnoći i mraku išla je ulicama siromašna devojčica gologlava i bosa; imala je, doduše, papuče na nogama kad je pošla od kuće, ali šta je to vredelo? Bile su to veoma velike papuče — ranije ih je nosila njena majka — toliko velike da ih je mala izgubila odmah dok je pretrčavala ulicu kojom su besno jurila dvoja kola; jednu papuču posle nije uopšte mogla da nađe, a s drugom je pobegao neki dečarac, doviknuvši da će mu ona poslužiti kao kolevka kad jednom bude imao decu.
I tako je devojčica išla bosa, i njene nožice su pocrvenele i pomodrele od hladnoće; u staroj pregači nosila je nekoliko omota sumpornih šibica, a jedno paklo držala je u ruci; ceo dan nije prodala nijednu kutiju, niko joj tokom dana nije dao ni pare. I išla je tako gladna i prozebla, i izgledala je tako tužno, sirotica! Snežne pahulje padale su na njenu dugu, plavu kosu koja se tako lepo uvijala po plećima, ali ona nije ni mislila na nju. Sa svih prozora unaokolo gledala je svetlost i tako se prijatno ulicom širio miris guščjeg pečenja.
„Pa ovo se očekuje Nova godina“, pomisli devojčica. Nađe se u uglu između dveju kuća, od kojih se jedna bila nešto više nadvisila nad ulicu, pa tu sede i sva se šćućuri. Nožice je skupila pod sebe, ali je osećala sve veću studen; a kod kuće nije smela ni da se pomoli jer nije prodala nijednu šibicu, nije dobila ni groša, otac bi je izbio, a i kod kuće, uostalom, nije bilo toplije. Stanovali su pod samim krovom kroz koji je samo fijukao vetar, iako su najveće pukotine zapušili slamom i krpama.
Njene male ruke gotovo sasvim se behu ukočile od hladnoće. Ah, kad bi bar smela da izvadi jednu jedinu šibicu iz kutije, da njome kresne o zid, pa da samo malo zagreje prstiće! Ona ipak izvuče jednu i kresnu! Oh, kako je sinula, kako je gorela toplim, svetlim plamenom — poput sveće — kad ju je zaklonila dlanovima! Čudesna je to bila svetlost. Devojčici se činjaše da sedi pred velikom železnom peći sa bleštavim bronzanim vratima i ukrasima; vatra je u peći gorela tako divno i tako prijatno grejala. Devojčica pruži noge prema vatri da i njih ugreje, kad ono — plamen ugasnu, peć se izgubi, a ona osta da sedi sa ostatkom izgorele šibice u ruci.
Zapali sledeću, šibica prasnu i zasvetle, a tamo gde svetlost pade na zid, on postade proziran kao koprena. Devojčica ugleda unutrašnjost sobe, gde beše sto, prekriven snežnobelim stolnjakom, sa divnim porcelanskim posuđem, a na zdeli se privlačno dimila pečena guska nadevena šljivama i jabukama; a što beše za još veće divno čudo, guska skoči iz zdele i poče da se gega po podu, onako s nožem i viljuškom u leđima. Stiže pravo do siromašne devojčice, ali tu se šibica odjednom ugasi, i osta samo neproziran, hladan zid.
Devojčica zapali novu šibicu, i evo, nađe se sad pred veličanstvenom božićnom jelkom, još mnogo većom i lepše okićenom od jelke koju je o Božiću videla kroz staklena vrata u kući bogatog trgovca. Hiljade svećica gorelo je na zelenim grančicama, a šarene sličice, kao one što su ukrašavale izloge prodavnica, gledale su na devojčicu. Ona pruži prema njima obe ručice – ali tada šibica ugasnu; mnoštvo svetlašca s jelke diže se uvis i nastavi da se uzdiže i penje sve više i više, i devojčica uvide da su to same sjajne zvezde, jedna od njih upravo polete i pade ostavljajući na nebu dug, sjajan trag.
„Neko je umro!“ pomisli devojčica, jer joj je stara baka, koja je jedino imala za nju srca, ali već beše umrla, uvek govorila: „Kad pada zvezda, jedna ljudska duša stupa pred Boga!“ Devojčica ponovo kresnu šibicom o zid: sve unaokolo sinu, i u tom blesku pojavi se pred njom stara baka, tako dobra, blaga i vedra, tako blistavo osvetljena.
— Oh, bakice! — povika devojčica. — Povedi me sa sobom! Ja znam da ćeš, kad se šibica ugasi, nestati i ti kao što je iščezla i topla peć, i pečena guska, i divna ogromna jelka!
I, u želji da što duže zadrži baku pored sebe, brzo upali sve šibice što ostaše. A šibice sinuše takvim bleskom da postade svetlije nego po danu. Baka nikad ranije ne beše tako lepa i tako velika; ona podiže devojčicu i uze je u naručje i usred sjaja i radosti polete visoko, visoko. A tamo kud su otišle više ne beše ni hladnoće, ni gladi, ni straha – jer behu kod Boga.
A kada sutradan osvanu zimsko jutro, u uglu između dveju kuća, nađoše devojčicu crvenih obraza i sa osmehom na licu — mrtvu. Smrzla se u poslednjoj noći stare godine. Novogodišnje jutro svanu nad mrtvim telom devojčice koja držaše u rukama šibice, od kojih jedna cela kutija beše spaljena.
— Htela je da se ugreje! — govorahu ljudi. Ali niko nije ni slutio kakva se lepota ukazala devojčici pred očima i u kakvom je sjaju sa svojom bakom stupila u sreću Nove godine.
Bajku Devojčica sa šibicama preveo Petar Vujičić
Ilustracije: Dženet i En Grejem Džonston
Izvor: Detinjarije.com
