Pregovori su nam zapali u krizu. Nisam više znao šta da im ponudim. Auto sam ostavio za ne daj bože. Sve ostalo su odbili.
„Nudio sam im i letovanje sa babom u Grčkoj, četrnaest dana. Neće. Kažu baba ne ume da roni i pronalazi školjke u dubini kao što umem ja.“
Izmučen višegodišnjim pregovorima, tokom kojih sam iscrpeo sve moguće kompromise, otišao sam u bioskop da se malo oporavim. Na FEST-u se prikazivao japanski film “Kakav otac, takav sin”. Priča o roditeljstvu. Glavni junak visoko pozicionirani menadžer sa malo vremena za svoga sina. U jednoj sceni objašnjava prijatelju zašto mora puno da radi. Kaže da firma ima važne projekte i ne mogu bez njega. Prijatelj mu je odgovorio:
”Uvek će moći bez tebe. Postoji samo jedno mesto na kojem si nezamenljiv Mesto oca. Tu ne može niko, nikada, da te zameni.”
I tako sam se, po završetku filma, dobro zamislio i najzad našao rešenje za pregovore. Bezuslovno sam prihvatio sve njihove uslove. Radiću drugu smenu. Neumorno i vredno. Kao i prvu.
Možda će neko reći da sam prilično loš pregovarač obzirom na funkciju i poslovno iskustvo koje imam. Moguće.
A možda sam samo shvatio da je porodica isto tako važna firma, a roditeljstvo važan posao. Da i u porodici postoje zaposleni kojima je potreban direktor. I da će poslodavac, koji nas je zaposlio i dao blagoslov da obavljamo tu važnu funkciju, jednoga dana pozvati na razgovor radi ocene poverenog posla.
„I tako sam se, po završetku filma, dobro zamislio i najzad našao rešenje za pregovore. Bezuslovno sam prihvatio sve njihove uslove. Radiću drugu smenu. Neumorno i vredno. Kao i prvu.“
Samo što on ne gleda u bilans stanja i bilans uspeha. Ne čita poslovne ugovore. Ne pita kakve smo profite ostvarili.
Njega interesuje samo jedno, jednostavno pitanje.
Kakve smo ljude iza sebe ostavili.
Piše: Vladimir Miletić, blog Dnevnik jednog direktora
