U mitsko-magijskom shvatanju sveta dojenje ima izvanredan značaj za fizički, psihički i moralni razvoj ličnosti. U leskovačkoj Moravi smatraju da će dete koje je dugo dojeno, tj. koje ima „jako sirište“, biti otporno, snažno i da će postati veliki junak. Takođe i u Bosni veruju da dete koje „sisa kroz više godina… da to dijete junak mora biti“. Za mnoge srpske junake, na primer za Marka Kraljevića, postoje predanja u kojima se veli da su oni dojeni dugo, sve do svoje dvanaeste godine! U legendama o junacima takođe je opšte mesto da su njih vile zadojile. Neobično junaštvo Banović Strahinje, Miloša Obilića, Alije Đerzeleza i drugih junaka narod objašnjava time što su ih kao decu vile zadojile i tako im ulile natprirodnu snagu.
Odbijanje od sise vrši se u granično vreme koje označava završetak određenog perioda: u petak, kad je pun mesec itd. Dete se obično doji godinu ili dve dana, katkad i duže. „Dijete sisa kod pravoslavnih, ako mati ne ponese drugo dijete, do trećijeh časnijeh posta. Onda ga odbijaju jer, vele, da treba i ono da posti“, piše Luka Grđiđ Bjelokosić. U Gruži se dete doji godinu dana, a ako je bolesno, doji se i duže. Ako majka ima dovoljno mleka, ona, u đevđelijskoj kazi, doji dete jednu, pa i dve godine. Dete, piše Tešić, majka doji dve godine, a ako bi ga i dalje dojila, ono ne bi sisalo majčinu nego „Hristovu krv“, a od toga „ništa grđe nema“.¹ U nekim krajevima dete se doji i po dve do ti godine. „U Srbiji majke doje djecu obično dvije godine; trećijeh posta nesmiju ga više dojiti bez dopuštenja popova. U Crnoj Gori doje ih tri godine, i tek četvrte moraju imati dopust od crkve; kada to dobiju, doje djecu i pet do šest godina“, piše Vuk. U Kragujevačkoj Jasenici smatra se da je najbolje dojiti dete do tri godine.
Izuzetno, dojenje može da traje četiri, pet, šest, na i svih dvanaest godina! U Skopskoj Crnoj Gori, piše Atanasije Petrović, „nisu retki slučajevi da se dete odbije u četvrtoj pa čak i u petoj godini, a nekad sisa dok se samo ne odbije“. Dešava se da dete ima i pet godina, da već čuva koze, pa krišom od sveta ide kući da sisa. U Nišu, beleži Miodragović, neko dete je sisalo sve do svoje dvanaeste godine.
„Izuzetno, dojenje može da traje četiri, pet, šest, na i svih dvanaest godina! U Skopskoj Crnoj Gori, piše Atanasije Petrović, „nisu retki slučajevi da se dete odbije u četvrtoj pa čak i u petoj godini, a nekad sisa dok se samo ne odbije“.“
U našem narodu postoje razna „čaranja“, „varalice“ i neobični ritualni postupci kojima se nastoji da se dete odbije od sise i da zauvek prestane da doji. U gornjoj Krajini, „kad žena mora odbiti dijete od sise, čara ovako: u onaj dan, u koji je dijete rodila, sjede — uzevši jaje i žlicu — s jedne strane, a dijete premetne s druge strane kućnoga praga; pa ga, onako pro praga, stane dojiti. Na jednom naglo istrgne sisu iz djetinjijeh usta i pruživši djetetu jaje i žlicu, reče: ’to nek ti je od sele hrana i zabava!’“ Odbijanje deteta od sise, u Gruži, vrši se na sledeći način: „Majka umesti bušan kolač ili pogaču, pa provuče dojku kroz kolač i poslednji put podoji dete, pošto mu da drenov prutić da drži u ruci. Dete se najradije odbija u petak.“ U šabačkom okrugu: „Kad mati hoće da odbije dete od sise, valja svojim mlekom da umesi kolačić hleba, da ga ispeče i da da detetu da jede. Posle toga ne treba više da mu daje sise. Još valja iglu čiodu da zabode u košulju na nedrima strmoglavce, da bi se i hrana obastrmila dole iz prsiju, i valja okrenuti nedra od košulje na leđa, da bi se i hrana okrenula“, piše Miličević.
Uz ove i neke druge postupke, majka često odlazi u komšiluk na nekoliko dana dok dete ne zaboravi na sisu. Odbijajući dete od dojke, izveštava Manojlo Kordunaš, vrše se i ove magijske radnje: „U mladu nedjelju uzme majka dijete na krilo, dade mu sisu, prinesavši uza se kraljaču. I samo što je dijete stalo posati, pograbi majka kraljaču i š njome lagano udari (kvrcne) dijete u glavu, veleći: ,ljoke!’ Na to opet ukućani uzmu dijete i bave se š njime, doklen gođ ne zaboravi na sisu.“ Veoma često se dojke mažu crvenom ili crnom bojom i katranom da bi se detetu sisanje zgadilo i da bi se odbilo od sise. Iz istog razloga dojke se mažu još i paprikom ili biberom da bi se dete oljutilo i da više ne bi tražilo da sisa. Ovako drastične, surove metode odbijanja od sise verovatno su povezane s verovanjem da će dete, koje se posle odbijanja od dojke ponovo vrati na nju, biti urokljivih očiju, odnosno da će postati ili zloočnik ili rđav čovek.
Izvor: Predstava o detetu u srpskoj kulturi, Srpska književna zadruga, Beograd, 1991. i Jugoslovenski centar za prava deteta, Beograd 2000 (drugo, dopunjeno izdanje)
