NE postoji univerzalni recept koji može da se primeni u vaspitavanju dece, zbog toga što je svako dete mali čovek, a postoji i više stadijuma razvoja, od kojih svaki podrazumeva specifične razvojne potrebe deteta.
Jedan od takvih stadijuma je i period između druge i pete godine, kad dete vrištanjem, udaranjem, šutiranjem, bacakanjem ili zacenjivanjem želi da ostvari želju ili zamisao.
– Ovakvi ispadi besa sastavni su deo normalnog razvoja najvećeg broja dece – kaže pedijatar prim. dr Veroslav Marinković iz beogradske Škole roditeljstva „Nada Lazić“.
– Plahovitim načinom iskaljavanja besa dete izražava potrebu za samostalnošću i potrebu da nad nečim ima kontrolu. Tačnije, ima potrebu da donese i sprovede odluku iako nije u mogućnosti da odredi granice, moguće rizike ili da reši problem.
Psiholog Slađana Đorđević, takođe iz Škole roditeljstva, kaže da je period kada se javlja zacenjivanje kao oblik ponašanja vreme kada se razvija detetova autonomija, odnosno sposobnost da kaže „ne“. Zbog toga je važno da se ovakvo ponašanje „ne seče“ u korenu, već da se kanališe.
Pogrešno reagovanje
Najčešće greške roditelja kada se dete zaceni jeste da su u stanju sve da urade da prestane takvo ponašanje, dok neki roditelji grubo reaguju tako što se izviču na dete ili ga udare. – Popuštanjem deca postaju razmažena i manipulativna, dok sa druge strane gruba reakcija roditelja kod deteta dugoročno može da izazove osećaj inata i besa što u kasnijem uzrastu može da se ispolji na složeniji, negativan način-kaže psiholog Slađana Đorđević iz Škole roditeljstva.
Većina roditelja koja je doživela scenu sa zacenjenim detetom, koje ponekad prestane nakratko da diše, pa čak i pomodri, pita se kako ispravno reagovati.
– Da bi dobio odgovor na ovo pitanje, najpre je važno da roditelj razume zašto dete nešto traži ili radi. Emocije deteta su intenzivnije nego kod odraslih i vrlo često ono ne zna šta sa njima, pa se osećanja nekontrolisano „izlivaju“ iz njih. Roditelj je taj koji usmerava dete kako da kanališe emocionalne reakcije. Dakle, važno je da roditelj priđe detetu, da ga uteši rečima „Razumem da ti je teško i da si uznemiren/a, ali sada ne možeš to da uradiš„. Važno je da dete oseti da podržavate njegova osećanja, da ga razumete i da ste tu za njega – kaže Đorđević.
Pedijatar dr Veroslav Marinković dodaje da se deca gotovo po pravilu afektivno zacenjuju isključivo u prisustvu majke, veoma retko u prisustvu oca ili drugih članova porodice, a gotovo nikad u prisustvu odraslih koji čuvaju dete dok su roditelji odsutni. Doktor Marinković savetuje sledeće:
- detetu treba dozvoliti da se ponaša kako je započelo, ali ga skloniti iz sredine u kojoj ima gledaoce, kako bi svoju predstavu odigralo do kraja, samo u prisustvu roditelja;
- u situacijama kada je to nemoguće, dovoljan je čvrst zagrljaj i umirujući glas i dete će da se smiri;
- iako deluje teško izvodljivo, staloženo reagovanje, smirenost i pribranost nateraće dete da shvati da su svi dalji pokušaji onemogućeni;
pojava gubljenja svesti deluje zastrašujuće, ali disanje će da se uspostavi u roku od 30 do 60 sekundi.
Doktor Marinković ističe da se napadi afektivnog zacenjivanja donekle mogu i sprečiti. Tačnije, kaže da treba da se izbegavaju situacije koje dete mogu da dovedu do stanja premorenosti. Osim toga, treba da se izbegavaju situacije u kojima se dete zbog nečega pribojava, biva zabrinuto ili razočarano.
Deca čiji roditelji nemaju jasno određene granice detetovog ponašanja ili su im stavovi neusaglašeni, mogu, takođe, da imaju česte napade zacenjivanja.
Ipak, napominje dr Marinković, ako su napadi jače izraženi, učestali i traju duže, udruženi sa noćnim morama, dete ponovo mokri u krevet neophodno je potražiti pomoć lekara ili psihologa.
Izvor: Novosti.rs
