Dualno obrazovanje ili zakonito izrabljivanje dece?

Piše: Mario Reljanović

U Srbiji su trenutno u pripremi tri zakona koja se tiču rada. Sva tri predstavljaju nastavak agonije prosečnog radnika i širenje bolesti prekarizacije, izrabljivanja i guranja u dalju socijalnu bedu. Zakonom o agencijama za privremeno zapošljavanje predviđena je legalizacija desetogodišnje nezakonite prakse „lizinga zaposlenih“ i to na način koji će uskoro stranim kompanijama koje se bave ovom delatnošću omogućiti monopol, što će svakako dovesti do užasnih posledica po ustupljene zaposlene i daljeg pogoršanja njihovog položaja. Zakonom o zaposlenima u javnim službama, država će legalizovati besplatan rad svih pripravnika u javnim službama (koje uključuju i zdravstvo, prosvetu, nauku) uvođenjem novih specifičnih ugovora o stažiranju putem volontiranja. Može se reći da je to samo logična posledica guranja zaposlenih u bedu koja je proizvod stanja na tržištu rada. Međutim, čini se da najveću pažnju treba da dobije Zakon o dualnom obrazovanju, koji je Ministarstvo prosvete objavilo na svom sajtu u fazi nacrta koji bi trebalo da prođe javnu raspravu. To pre svega zato što se radi o zakonskom tekstu koji je duboko nemoralan, čak i za ovu vlast, i koji ustanovljava režim dečjeg rada koji će neminovno dovesti do zakonitog izrabljivanja dece – a sve to radi maksimizacije profita poslodavca i bez dobrog (zapravo, bez ikakvog) objašnjenja zašto je ovakav model Srbiji potreban.

Radi se o zakonskom tekstu koji je duboko nemoralan i koji ustanovljava režim dečjeg rada koji će neminovno dovesti do zakonitog izrabljivanja dece

Čemu dualno obrazovanje? Uopšteno gledano, obrazovati nekoga prema potrebama tržišta rada nije nelogično. U situaciji kada tržište rada izgleda kao što izgleda u Srbiji, i kada ne postoji kristalna kugla koja bi nam mogla reći kako će se dalje stvari razvijati, školovati nekoga tri ili četiri godine za zanimanje koje je trenutno aktuelno – ipak nije dobra ideja. Da bi dualno obrazovanje bilo svrsishodno u odnosu na potrebe tržišta rada, moraju se projektovati zanimanja budućnosti i predvideti razvoj tog tržišta. Kada to nije moguće, mora se uticati na njegovo buduće oblikovanje, razvojem inovativnih zanimanja koja sasvim sigurno jesu zanimanja budućnosti bez obzira na to da li će tržište imati potrebu za ovim profilima za par godina – potrebu će dakle stvoriti ta ista država koja zanimanja proizvodi. Nema, međutim, nikakve ovakve ili slične projekcije i analize iza Nacrta zakona koji nam je predstavljen. Tako se može zaključiti da će naše škole masovno proizvoditi „motače kablova“ u godinama koje dolaze, budući da je to primarna delatnost stranih „investitora“ koji ulažu u stvaranje poslova u Srbiji. Čak ni to nije logično, budući da za takve poslove trenutno postoji ogromna ponuda koja može višestruko da apsorbuje potražnju. Da li to znači da školujemo decu da jednog dana budu konkurencija svojim roditeljima na tržištu rada?

Sam Nacrt zakona o dualnom obrazovanju pun je čudnih i nedorečenih rešenja, pretpostavljam namerno jer je to jedan od poznatih manira za potonju zloupotrebu i tumačenje koje ne odgovara duhu zakona i regulisanja koliko odgovara individualnim interesima.

Zakon o radu nameće različita ograničenja kada maloletna osoba ulazi u radni odnos. Između ostalog, traži se pristanak roditelja, odnosno lica koja vrše roditeljsko pravo, dok na nekim poslovima maloletnik uopšte ne može da radi. Član 25. Zakona o radu je više nego jasan: „Radni odnos sa licem mlađim od 18 godina života može da se zasnuje uz pismenu saglasnost roditelja, usvojioca ili staraoca, ako takav rad ne ugrožava njegovo zdravlje, moral i obrazovanje, odnosno ako takav rad nije zabranjen zakonom. Lice mlađe od 18 godina života može da zasnuje radni odnos samo na osnovu nalaza nadležnog zdravstvenog organa kojim se utvrđuje da je sposobno za obavljanje poslova za koje zasniva radni odnos i da takvi poslovi nisu štetni za njegovo zdravlje“. Kod dualnog obrazovanja se pristanak roditelja ne traži, već se stvara (nameće) zakonska obaveza. Zakonski zastupnik deteta može samo da bira kod kojeg će poslodavca njegovo dete raditi – a ponekad čak ni to.

Kod dualnog obrazovanja se pristanak roditelja ne traži, već se stvara (nameće) zakonska obaveza. Zakonski zastupnik deteta može samo da bira kod kojeg će poslodavca njegovo dete raditi – a ponekad čak ni to.

Obaveza dečjeg rada je veoma interesantno postavljena. Nacrt zakona (član 6.) predviđa da će trajanje rada kod poslodavca dece u dualnom obrazovanju trajati najmanje 50 odsto od ukupnog broja časova obaveznih stručnih predmeta u trogodišnjim, odnosno 45 odsto fonda časova stručnih predmeta u četvorogodišnjim školama. Maksimum se, međutim, ne postavlja kroz odnos u broju časova, već se propisuje da dete može da radi osam časova dnevno, a 35 časova nedeljno, što je zakonski maksimum za maloletna lica u radnom odnosu (i međunarodni standard maksimalnog korišćenja dečjeg rada). Nameću se dakle obaveze koje su identične radu u radnom odnosu sa punim radnim vremenom. Po pravilu se ovakav rad, ironično nazvan „učenje kroz rad“ izvodi kod poslodavca. Zakon ostavlja samo izuzetnu mogućnost da se izvodi u školi, i to najviše 20 odsto ukupnog predviđenog fonda.

Dalje, izričito se isključuje primena Zakona o radu. Član 9. Nacrta zakona navodi samo zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja kao referencu za zaštitu dece koja rade, kao da rad maloletnih lica nije regulisan nekim drugim propisima koji nemaju veze sa propisima o obrazovanju. Član 10. reguliše obaveze poslodavca – među njima se ne nalazi obaveza da detetu obezbedi zadovoljavajuće/dostojanstvene uslove rada, već samo da obezbedi primenu mera bezbednosti i zdravlja na radu, na koje je inače obavezan prema drugom zakonu (Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu). Uslov je takođe da poslodavac nije u stečaju ili likvidaciji; među uslovima nema na primer onog koji se odnosi na osudu za prekršaj iz oblasti rada, ili krivično delo odgovornog lica iz iste oblasti. Ovo u praksi može dovesti do toga da deca rade kod ozloglašenih „gazdi“, za koje je već utvrđeno da su kršili radnopravne propise.