Pitam ja tako svog guru-a šta je “ Ego?” Kako da to više prepoznam šta radim ja, a šta radi ego, mislim na odluke koje donosim? Jer mnogi od nas donose odluke i kažu ne, to tako treba da bude. Guru kaže da imam jako dobra pitanja, pa tako evo svima vama da napišem i ovaj mudri odgovor.
Kada kažeš “ izgorena sam” to je tu izgoren tada? Nije telo. Nije duh. Izgoreo je tvoj ego. Kada si tih, tišina spali ono što je lažno. To svetlo koje se javi u tebi spali ono što je privremeno. Ta istina koju spoznaš istopi sve ono što je stvoreno od iluzije, tvoje ideje o sebi.
Jer ego voli da vlada. On želi da zna, da odlučuje, da upravlja svakim korakom. Ali kada se suoči sa nečim što ne može kontrolisati, sa Božanskim, sa Istinom, sa Ljubavlju, on se umori. I tada izgori.
Ego ne zna da peva u tišini. On zna samo da računa, da pamti uvrede, da gradi zidove. On brine o prošlosti koju ne može promeniti. On strahuje od budućnosti koju ne može videti. I na kraju svega sve što se desi, on uzima sebi za zaslugu.
Ego je uvek umoran. Ego je uvek zabrinut.
I ono najvažnije od svega ego je koren anksioznosti. On je izvor stalne napetosti, jer nikad nije prisutan. Uvek nešto planira, uvek nešto očekuje, i uvek mu nešto fali.
Ali kada se inteligencija oslobodi ega, kada um prestane da se identifikuje sa tom senkom, tada nastupa tišina. Tada intelekt jaše ego, ukroti ga kao divljeg konja, čovek tada postaje mudar, staložen, duboko slobodan. Ali kada ego jaše intelekt, tada nastaje lom, tada odluke nisu vođene mudrošću, već strahom.
Zato je ego koren neznanja, koren teskobe. Ego je zid između tebe i Istine. I zato, kad se osećaš umorno, kad osećaš da više ne znaš ko si, ne boj se, ne brini, to samo tvoja stara slika o sebi sagorijeva. To je jedan ogroman poziv da sedneš tiho i zapitaš se:
“Ako nisam taj glas u glavi… ko sam onda ja?“
I tada počinje lepota od života. Ne ona koju vidiš, već ona koja te vidi.
Izvor Faceboo J.Collins
