Zdrava emocionalna, seksualna i duhovna veza između roditelja stvara jednu prirodnu, nevidljivu granicu koja na pravi način kanališe seksualna osećanja i energije.
U prikriveno incestuoznom odnosu roditelj se detetu žali o svojim problemima u braku. Dete postaje roditeljev poverenik. Usamljenost, gorčina i nezadovoljstvo u braku i u seksualnom životu postaju uobičajene teme njihovih razgovora.
Prikriveni incest
Žrtve prikrivenog incesta, koji se naziva i emocionalnim seksualnim zlostavljanjem, trpe bol sličan onome s kojim se suočavaju i žrtve otvorenog incesta. To se mnogo teže prepoznaje budući da ne dolazi do direktnog seksualnog kontakta. Međutim, i tu se javljaju slična osećanja i dinamika. (Podrobnije o tome v. u: Bradshaw, 1988. i Woititz, 1985.) Premda o broju slučajeva otvorenog incesta postoje neke procene, o žrtvama prikrivenog incesta ne postoje slične statistike. Taj broj može biti ogroman, budući da se mogućnost za prikriveni incest javlja kad god se u emocionalnoj, duhovnoj i seksualnoj vezi među roditeljima dešava hroničan lom.
Prikriveni incest se događa kada dete postane objekat roditeljeve privrženosti, ljubavi, strasti i preokupacije. Roditelj, koga motivišu samoća i praznina nastale u hronično problematičnom braku ili partnerskom odnosu, od deteta pravi surogat partnera. Granica između zdrave i incestuozne roditeljske ljubavi biva prekoračena kada taj odnos sa detetom ima za cilj da zadovolji roditeljeve a ne detetove potrebe. Kako se brak sve više pogoršava, zavisnost od deteta raste, te su u reakciji roditelja suprotnog pola na dete sve prisutnija osećanja ljubomore i očajanja, kao i neprihvatanje ličnih granica deteta. Dete postaje objekat kojim roditelj manipuliše i koji koristi da bi izbegao bol i realnost problematičnog braka.
Dete oseća da je uhvaćeno u klopku i iskorišćeno – doživljava ista osećanja kao i žrtve otvorenog incesta. Svaki pokušaj da se igra, da bude autonomno i stvara prijateljstva budi u njemu osećanje krivice i usamljenosti, sprečavajući ga da oseća da su njegove potrebe u redu. S vremenom dete postaje preokupirano potrebama roditelja, želi da ga zaštiti i brine za njega. Na taj način nastaje psihološki brak između roditelja i deteta. Dete postaje surogat supružnik svom roditelju.
Zdrava emocionalna, seksualna i duhovna veza između roditelja stvara jednu prirodnu, nevidljivu granicu koja na pravi način kanališe seksualna osećanja i energije. Kada dete odrasta u porodici u kojoj se brak hronično narušava, seksualna osećanja i energija se nikada ne sagledaju na pravi način i sa detetom se stvara psihološki brak. Roditeljska ljubav tu više sputava nego što oslobađa dete, zahteva od njega više nego što mu pruža, više mu se nameće nego što ga neguje. Taj odnos se puni seksualnom energijom i postaje uznemiravajući iako kod roditelja nema seksualnih aluzija, seksualnog dodirivanja niti svesnih seksualnih osećanja. Hronični nedostatak partnerske povezanosti u braku dovoljan je da se stvori atmosfera seksualizovane energije koja se preliva na dete.
Seksualna energija ili tenzija nastala u prikriveno incestuoznom odnosu bliža je mladalačkoj zaljubljenosti nego zdravoj ljubavi između roditelja i deteta. Erik ovako opisuje svoje odrastanje uz oca alkoholičara i majku koja ga je držala uz sebe:
Majka i ja smo se mnogo svađali, ali ja bih ubio svakoga ko bi digao ruku na nju – uključujući i mog oca. Ponekad sam od ljubomore imao napade besa kada bi ona posvetila više pažnje mom ocu ili nekom drugom muškarcu. Ona je bila samo moja i nisam imao nameru da je delim ni sa kim.
Monika je ovako opisala svoje iskustvo:
Uvek sam se osećala tako posebno što sam tatina devojčica, pogotovo kada je donosio poklone samo za mene i ni za koga drugog. Želela sam da budem s njim kuda god da je išao. Bila sam toliko zaljubljena u svog tatu!
Veoma važna razlika između otvorenog i prikrivenog incesta je to što se žrtva otvorenog incesta oseća zloupotrebljenom, dok žrtva prikrivenog incesta sebe smatra privilegovanom i idealizovanom. Međutim, ispod tanane maske osećanja posebnosti i privilegovanosti leži ista trauma kao i kod žrtve otvorenog incesta: bes, ljutnja, sramota i krivica. Osećanje iskorišćenosti koje potiče iz uloge roditeljevog surogat partnera ili supruga skriveno je iza zida iluzija i poricanja. Odrasla žrtva otvorenog incesta ostaje zaglibljena u životnom obrascu koji je usmeren na održavanje specijalnog odnosa sa roditeljem suprotnog pola. To je obrazac u kome stoji konstantna potreba da se udovolji mami ili tati. Na taj način odrasla osoba nastavlja da bude idealizovana. Privilegovani i specijalni položaj se održava, dok se bol i patnja izgubljenog detinjstva poriču. Nikada ne dolazi do separacije, a osećaj zarobljenosti u psihološkom braku se produbljuje. To ometa sposobnost žrtve da stekne zdravu bliskost i seksualnost.
Džejmsova priča o svom razvodu veoma je poznata i uobičajena:
Ani je prekipelo što sam uvek majku stavljao na prvo mesto. Nedeljom smo nas dvoje zajedno provodili naš jedini slobodan dan. Tada bi me majka obavezno pozvala i upropastila ga. Znao sam da mi to narušava brak, ali nisam mogao da podnesem osećanje krivice ako ne bih uradio ono što majka želi. Osećao sam se kao u klopci. Tada bih se naljutio na suprugu i optužio je da je sebična što se žali. Na kraju se Ana razvela od mene. Nikada nisam bio svestan da je moj odnos sa majkom bio toliko štetan. Uvek sam se dobro osećao što sam kod mame „glavni u kući“. Nekada su moja osećanja prema njoj bila veoma posebna, ali sada osećam samo krivicu, zbunjenost i ljutnju.
Pogledajmo i Boninu priču. Ona je pametna, privlačna i obrazovana četrdesetogodišnjakinja, koja ne može da shvati zašto se nikada nije udala premda je želela.
Kada sam počela da se zabavljam sa momcima, dovodila sam ih kući da ih tata odobri, ali on to nikada nije učinio. Prelazila sam iz jedne veze u drugu. Imala sam osećaj da nikada neću naći tako dobrog muškarca kao što je moj tata. I tako su moje veze postajale sve ispraznije, i isključivo seksualne. Postala sam zavisnik od seksa. Kada sam došla do toga da me partner mora fizički napastvovati da bih se seksualno uzbudila, shvatila sam da mi je potrebna stručna pomoć. Otišla sam mnogo daleko od svog prvobitnog sna da se udam za tako dobrog čoveka kao što je moj tata. Tokom terapije shvatila sam da mi tatina posebna ljubav nije ostavila ništa drugo do osećanja sramote i besa. Nisam imala pojma da nije normalno da budem tatina devojčica, i da me je to osudilo na život ispunjen patnjom i usamljenošću.
Ove i slične priče potiču od muškaraca i žena koji su bili partneri svom roditelju. Zavođenje koje je u osnovi takvih psiholoških brakova suptilno je i podmuklo, kao što je i njegov uticaj na sposobnost zavedenog da vodi zdrav seksualni i intimni život. Budući da se odnos između roditelja i deteta koristi da bi se zadovoljile potrebe roditelja u psihološkom braku, dete oseća sramotu zbog svojih legitimnih potreba. Dete koje traži da mu roditelj zadovolji te potrebe boji se da će izgubiti tog roditelja. Koliko god da je taj odnos nezdrav, dete nema drugog izbora već da aktivno učestvuje u zadovoljavanju potreba svog roditelja. Dete se već oseća emocionalno napuštenim, a iskazivanje potreba pojačava strah da će biti još više zapostavljeno. Deca nemaju kognitivnu sposobnost da realno sagledaju situaciju. U klopci su.
Kada ta deca postanu odrasli ljudi, zarobljenost se nastavlja sve dok se poriče istina o tome da je osoba zapravo žrtva prikrivenog incesta. I u odraslom dobu im ostaje osećanje sramote zbog potreba za zavisnošću, kao što im ostaje i neophodnost da se ispune potrebe roditelja, a cena koju plaćaju jeste izgubljena sposobnost za bliskost. Jedan od važnih činilaca u procesu učenja kako se postaje blizak jeste da se prihvate sopstvene potrebe za zavisnošću. Tiho zavođenje, ako se s njim ne suoči direktno, nastavlja da sabotira želju da se uberu plodovi bliskosti i ljubavi.
Porodični sistem
Sve porodice funkcionišu kao sistem u kom postupci jedne osobe utiču na drugu i obrnuto. Premda svaka osoba funkcioniše samostalno, ona isto tako utiče na celinu kao što i celina utiče na nju. Salvador Minuhin u svojoj knjizi Porodice i porodična terapija (Minuchin, Families and Family Therapy) kaže da porodični sistem ima funkciju ili svrhu da teži da povrati ravnotežu kada joj je ona narušena. Dakle, u bračnoj vezi koja se ne gradi na zdrav način, roditeljeve nezadovoljene potrebe za zavisnošću, bliskošću i emocionalne potrebe bivaju ispunjene ostatkom sistema – decom.
U prikriveno incestuoznom odnosu roditelj se detetu žali o svojim problemima u braku. Dete postaje roditeljev poverenik. Usamljenost, gorčina i nezadovoljstvo u braku i u seksualnom životu postaju uobičajene teme njihovih razgovora. Detetu je malo neprijatno da to sluša, ali ubrzo hita roditelju u pomoć i počinje da se snalazi u ulozi surogat partnera koji nedostaje u sistemu porodice. Jedan roditelj zadovoljava svoje potrebe preko deteta, dok drugom postaje lakše što ne mora da se nosi sa realnošću nezadovoljnog partnera. Žrtve prikrivenog incesta često govore kako ih je roditelj istog pola podsticao da teše roditelja suprotnog pola posle neke bračne svađe ili u njihovom odsustvu od kuće, na primer: „Pazi na mamu dok sam na putu; računam na tebe.“ Dete, u nadi da će pri tom zadovoljiti neke svoje potrebe, spremno posluša.
Kada se prekorači granica između roditelja i deteta, i nastane prikriveno incestuozni odnos, otvaraju se mogućnosti za još više viktimizacije. Na primer, ako je stariji sin u psihološkom braku sa majkom, svoju prikrivenu seksualizovanu energiju može usmeriti ka mlađoj sestri na otvoreno seksualan način. Ono što je krenulo kao prenošenje majčinih nezadovoljenih potreba za bliskošću i seksualnošću u braku na najstarijeg sina na prikriveni način, prelazi u otvoreni incest između brata i sestre. Ovaj primer jasno ilustruje kako ponašanje jedne osobe u okviru porodice utiče na porodični sistem kao celinu.
Porodični sistem funkcioniše tako što pokušava da postigne ravnotežu i nastoji da se popravi čak i u odraslom dobu. Sve dok zlostavljanje ili zanemarivanje iz detinjstva ostanu skriveni duboko u nama, mi ćemo u odraslom dobu težiti da iznova stvorimo primarnu porodicu u svojim partnerskim vezama. To je pokušaj da se obradi problem i otkloni bol iz detinjstva. Da, porodični sistem nastavlja da utiče na život pojedinca čak i kada on više ne živi u porodičnom domu i kada je svoje detinjstvo ostavio za sobom kao nešto što je odavno prošlo i što je najbolje zaboraviti.
Kao što je Emili rekla:
Nisam mogla da verujem da sam se udala za čoveka koji je bio isti kao moj otac… ili sam ga makar ja tako doživljavala. Kada sam se udala za njega, činilo mi se da je sušta suprotnost mom ocu, ali posle nekog vremena počeli smo da reagujemo jedno na drugo kao što je to bilo i sa tatom. Moj suprug je počeo da se ponaša prema meni kao prema svojoj „princezi“ kako je i tata radio. Nisam mogla to da podnesem, ali sam se prema njemu ponašala na takav način da sam iznuđivala tu vrstu odnosa od njega. Tek kada sam odlučila da se razvedem, terapeut mi je pomogao da uvidim kako zapravo ne želim da se razvedem od supruga već od svoje prošlosti. Od svog oca.
Sistem prikriveno incestuoznog odnosa nastavlja da utiče na izbor partnera, na odluke o razilaženju i razvodu, o seksualnosti i na sve pokušaje emocionalnog ostvarivanja dokle god se osoba ne suoči sa istinom i dok je ne reši. Ovde nije reč o optuživanju ili osuđivanju roditelja, već o tome da se odgovornost stavi tamo gde i pripada: u odnos roditelja sa detetom. Deca ne biraju takav odnos već im on biva nametnut. Čak ni kao odrasli ne stičemo slobodu izbora sve dok se jasno ne sagledamo svoju prošlost i dok ne shvatimo svoja osećanja u vezi sa njom. Odnose i dalje diktira osećanje zarobljenosti koje je osoba doživela u ulozi roditeljevog surogat partnera. Stavljanje odgovornosti tamo gde ona zaista i pripada jeste prvi neophodni korak ka otkrivanju svojih istinskih osećanja, potreba i želja.
Smatram da je važno razumeti da roditelji ponovno stvaraju svoje porodične sisteme. Oni većinom nisu zlonamerni i nisu ni svesni kakav uticaj imaju na svoju decu jer je deo njihovog detinjstva skriven duboko u njima. Nažalost, ako osoba ne vidi svoje detinjstvo onakvo kakvo je zaista bilo, bol incestuoznih odnosa se prenosi sa generacije na generaciju. Ukoliko roditelji nikad ne prevaziđu svoje izgubljeno detinjstvo, njihov bol se produbljuje. Oni i dalje očekuju da deca budu tu za njih onako kao što su se nekad nadali da će im roditelji biti na raspolaganju. Kada se ta očekivanja ne ispune, roditelji smatraju da su im deca nezahvalna, da ih ne vole dovoljno i da su sebična. Rezultat ovakvih osećanja su sve veći konflikti između odrasle dece i ostarelih roditelja. Snaga volje i postavljanje ispravnih moralnih standarda nisu dovoljni da se dođe do trajnih, zdravih promena. Jedino se suočavanjem sa svojom prošlošću može preuzeti odgovornost za sebe i povratiti životnost koja je oduzeta detetu u ulozi roditeljevog surogat partnera.
Odlomak iz knjige:
EMOCIONALNI INCEST
Kada dete postane najbolji prijatelj
Autor: Kenet M. Adams
KAKO SVE RODITELJSKA LJUBAV MOŽE DA BUDE SEBIČNA?
Šta je to emocionalni incest i kako sve roditeljska ljubav može da bude sebična? Naime, svaki put kada roditelj umesto da zadovolji potrebe deteta, traži da ono zadovolji njegove, zakoračio je u emocionalno zlostavljanje deteta. Ovo je knjiga o tome kako roditelj i dete ne treba da zamenjuju uloge.
- Šta je to emocionalni incest?
- Zašto roditelj i dete ne treba da budu najbolji prijatelji?
- Kako roditelj, razočaran brakom, od deteta pravi partnera?
- Kako da deca koja nisu smela da budu deca povrate svoje živote?
- Kada odrastu u kakve veze ulaze i kako iz njih izlaze: mamin mali muškarac, mamin sin, mamin princ, mamin ispovednik, mamin terapeut…?
- A kako to čine tatina ćerkica, tatina princeza, tatina ljubav…?
SVA LICA EMOCIONALNE ZLOUPOTREBE DECE I NJIHOVE POSLEDICE
Kod nas je previše onih roditelja koji obasipajući decu svojom “ljubavlju” u stvari im zabranjuju da odrastu.
Maja Stoparić, psihoterapeut
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Slavimo samoživost i samodovoljnost, a prevrćemo očima na nenajavljene posete i porodična okupljanja
Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut Danas sam čula da je jedna američka država donela zakon da se roditeljima koji ne ispoštuju želju svog PETOGODIŠNJEG deteta da promeni pol,...
Dete nije igračka koja se može do punoletstva držati u kući a onda odjednom postati mudar, zreo čovek
Ovaj članak će se mnogima učiniti čudan, zato što ga je napisao psiholog. Kao što je poznato, psiholozi nas asociraju na razgovore o istraumiranom unutarašnjem detetu koje živi unutar svakog...
Kriminolog dr Ivana Stevanović: Deca su nam postala roboti jer dobijaju telefon sa godinu ili dve!
Dr Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, istakla je danas na televiziji K1 da moramo da uđemo u pravi proces žaljenja i pre svega u proces podrške...
Psiholog Tijana Mirović: Ne misle i ne osećaju svi isto, ne dižimo tenziju onda kada treba da je spuštamo
Piše: Tijana Mirović, psihoterapeut Bilo bi jako mudro da spavam, ali od 4:45 ne mogu. Pa kad već ne mogu, hajde da napišem nešto što mi je važno. Možda bude...
Hvala vam na lekovitim tekstovima i usmerenjima. Dodala bih samo da sam ja bila majci surugat partner. Dakle isto polni odnos. Tada sam osećala da moram da budem rame za plakanje svojoj majci, kad su bili u pitanju bračni problemi roditelja. Danas smatram da nisam trebala toliko toga da znam još manje da čujem i vidim. Taj osećaj zarobljenosti je bukvalni opis toga kako se ja osećam sa vremena na vreme.