Faze razvoja deteta: uzmi me, vidi me, pusti me

Vidi me

Period od šeste do dvanaeste godine karakteriše razvoj kognitivnih sposobnosti, odbijanje simbioze i prve korake ka samostalnosti. Jezokom Transakcione Analize, dete razvija svog Odraslog i uči kako da funkcioniše sa njim, uz postepeni, a kasnije sve češći prelaz sa – + (Ja nisam OK, ti si OK) na + + (Ja sam OK, ti si OK). Želja za odrastanjem jača, a težnja ka samostalnosti se ogleda u čestom insistiranju “Tata, mama, vidite me!”, čime dete jača samopouzdanje i svest o sebi kao o vrednom biću. Roditelj u ovom periodu počinje da pravi dogovore sa decom, pokazujući im time uvažavanje i poštovanje.

Slika 11. Kriva afektivne vezanosti deteta u periodu do dvanaeste godine

Pusti me

Poslednji period detinjstva, ukoliko ono nije produženo patološkom simbiozom sa roditeljima, je od dvanaeste do osamnaeste godine i to bi trebao da bude period adolescencije. Razvija se ego stanje Odraslog i dete se utvrđuje u samostalnoj + + (ja sam OK, ti si OK) poziciji. Adolescenciju karakteriše nagli i neravnomerni razvoj ekstremiteta – ruku, nogu, nosa, ali i ego stanja Buntovnog Deteta, kao posledicu želje za osamostaljenjem. Otac postaje “dežurni krivac” i tada je poželjno da u dečakov život uđe još jedna muška osoba – nazvaćemo je mentor. Mentor nije zamena za oca, on je jednostavno oslonac koji uvodi stabilnost. To može biti trener, sveštenik, učitelj, ali i porodični prijatelj, kum ili ujak. Pošto mentor nije objekt dečakovog bunta, on će lakše moći da odradi neke stvari oko podučavanja, upućivanja i savetovanja dečaka o tom periodu. Mentor pomaže dečaku da stekne samopouzdanje i da izađe iz porodičnih okvira. Pored toga, dečak je u periodu adolescencije sklon da pravi “slavne greške”, što je posledica njegove želje za potvrđivanjem vrednosti i sticanjem identiteta – što pre, odmah, sada – i jedan od zadataka mentora je da obezbedi da te greške ne budu kobne.