Faze razvoja deteta: uzmi me, vidi me, pusti me

Patologija faza razvoja

Ukratko, šta god da se ne odradi kako treba kod ovih triju faza ponavljaće se iznova i iznova – ponekad ceo život. Dete koje sa roditeljima nije dobro prošlo fazu “Uzmi me”, što u širem smislu znači “zaštiti me, uteši me, ugodi mi, načini me bezbrižnim itd” imaće tendenciju da se vezuje za osobe, pojmove ili stvari koje će ga na neki način utešiti, zaštititi i načiniti bezbrižnim i srećnim – od šopinga do čokolade, od alkohola do heroina, od interneta do političke partije itd.

Kada se faza “Vidi me” ne odradi ispravno, to ponekad ceo život komunicira “Vidi me” roditeljskim figurama oko sebe – “Vidi me kakav BMW vozim, Vidi me koliko para zarađujem, Vidi me kako upravljam državom.” Ali, šta god da postigne, nikad nije dovoljno.

Slično kao i kod prethodne dve faze, i faza “Pusti me” se produžava na neodređeno vreme ako se u određenom periodu ne završi. Za ove ljude je karakterističan buntovnički stav, netrpeljivost prema autoritetima, neuklopljivost u sistem i slično. Gde god da se nađu, oni roditeljskim figurama i Roditelju u sebi neumorno poručuju “Pusti me!”

Inicijacija

Jedan od veoma bitnih momenata u vaspitanju svakog deteta je inicijacija, i ona je bila prisutna u svim društvima, starim tradicionalnim, od prvobitne ljudske zajednice i plemenskog uređenja sve do nedavno. Na žalost, današnja civilizacija skoro da i ne poznaje ovaj pojam. To ne znači da inicijacije nema, samo znači da taj pojam nije na pravi način prepoznat. Kao što zapostavljeno dete, u nedostatku maženja i podsticanja, samo krene da se podstiče ili stroukira klaćenjem na stolici, lupkanjem glave o zid ili grljenjem bandere, tako i dete bez inicijacija u sadašnjim uslovima nalazi načine da se “samoinicira”. To je uvek neka radnja koja se prvi put savladava i nabijena je emocijama koje imaju za cilj potvrđivanje vrednosti deteta. U uslovima bez roditeljskog upravljanja to je najčešće prva tuča, noć provedena pod vedrim nebom, skok sa zgrade, prva cigara, džoint ili crta, a može biti i prvo samostalno zarađeno letovanje ili prvi položen ispit. Prvi izlazak sa devojkom u svakom slučaju.

Dete bez inicijacija u sadašnjim uslovima nalazi načine da se “samoinicira”. To je uvek neka radnja koja se prvi put savladava i nabijena je emocijama koje imaju za cilj potvrđivanje vrednosti deteta.

Stara, tradicionalna društva su itekako bila svesna značaja inicijacije i ona je bila sastavni deo podizanja dece. Lakota indijanci su svoje sinove u četrnaestoj godini upućivali na “potragu za vizijom”, gde bi deca sedela i gladovala na vrhu planine u iščekivanju vizije izazvane iscrpljenošću. Stotinak metara dalje od njih stariji muškarci su stražarili u potaji, jer su im životi njihove dece bili suviše dragoceni da bi ih prepuštali riziku. Kada bi se dečaci vratili u pleme, njihov povratak bi se proslavio, ali od tada dečak dve godine nije smeo da se direktno obraća majci. Tako se uspešno prekidala simbioza koja je kao i svaka nužnost prepreka slobodnom izboru bez koga nema punoće ljubavi i poštovanja. Nakon dve godine održala bi se ceremonija spajanja majke i sina, ali je on tada već bio muškarac i bio je u stanju da se prema njoj tako i ophodi#.

Sličan mehanizam je postojao i nekad u našoj vojsci. Dečaci su odlazili od kuće sa šesnaest ili osamnaest godina, odlazili su sa ponosom i strepnjom, a vraćali se godinu ili dve kasnije sa puno novih iskustava, fizički snažniji i zreliji. U vojsci su naučili da voze kamion, tenk ili oklopno vozilo, naučili su da barataju naoružanjem, naučili su da iskopaju rov, skuvaju vojnički pasulj i naučili su da se klozet neće očistiti sam od sebe. Poneka od stečenih znanja nisu bila primenljiva u kasnijem životu, ali su sva bila korisna u tom trenutku jer su podržavala pretvaranje deteta u mladog muškarca sa osećanjem samovrednosti, samopouzdanja i pripadništva zajednici.

Ovaj tekst je nastao 2010. godine u sklopu edukacije u Transakcionoj Analizi. Izvorno objavljen na blogu: http://mirkomitrovic.blogspot.rs/2011/10/blog-post.html

Izvor: Prvi put s ocem