Hajde da menjamo planetu

Piše: Jelena Vučetić

Jao, jao, ljudi dragi, krajnje je vreme da menjamo svet. Da menjamo sve. Loše mi je od loših vesti, crnih misli i crne hronike, ljudske gluposti i bezobrazluka. I niko ne čini nista. Svi su ušuškani u svojim toplim domovima, zavezanih očiju, zapušenih ušiju i svezanih jezika. Praznih novčanika, nekada i stomaka, crno kažete, ne moze gore, o čemu ti to luda ženo pišeš? Nećeš valjda da dižeš bune, da menjaš svet?

Ne, ne želim ja da menjam svet iz korena, nego da svom detetu stvorim prostor za lepo i srećno detinjstvo, gde će se i igrati i učiti i smejati i moći i znati. Nije ni moje detinjstvo fenomenalno bilo, ali imali smo ono nešto što klinci danas nemaju. Znali smo šta je red. Učili su nas vaspitanju. Da mislimo svojom glavom. Da sanjamo. Da verujemo. Da igramo žmurke dok se ulična svetla ne upale. Da svi istrčimo ispred zgrade kada padne prvi sneg. I da se grudvamo dugo, dugo.

Pao je sneg. Vreme prelepo. Jeste malo hladnije, ali belina te mami da izađeš napolje. I uživaš. Izvodimo klinca napolje. Krećemo ka igralištu. Nigde nikog. Dece nema. Poneki čovek prođe, dok nosi vruć hleb iz pekare. Zovemo drugare. Hajde napolje, divno je! Da se grudvamo i pravimo Sneška. A, ne, ne možemo, sada će repriza Zvezdica, sinoć nismo gledali.  A i hladno je, ne moze naša beba napolje. Mislim u sebi, vaša beba će sad četiri godine, bolje će joj biti napolju nego da gleda glupi teve, ali šta ja znam, nisam ja najpametnija, bolje da gledam svoja posla.

Dan posle Božića je. Odlazim do prodavnice, čekam u redu iza dva klinca, nemaju više od deset. Pravila mi keva pogaču.- kaže prvi. I jesi izvukao dinar? – pita drugi. Da imaš kinte cele godine, dodaje još, možda dobijemo na kladionici. Ma, nisam, smušeno će onaj prvi. Izvukao sam neki dron (misli na dren), stavljala je neke gluposti unutra, novac je ćale izvukao. Stižu na red, odlaze, a ja htedoh za njima, samo da im kažem: Dren, dren! Ne dron, nego dren! Zar vas nisu učili šta je to?

Dolaze nam gosti. Stan je sređen, koliko to može biti uz malo dete. Nešto klope pripremljeno. I dok se tako šetam, od kuhinje do dnevne sobe, i donosim kafe, sokiće i ostalo, čujem rečenicu koja me pogađa posred glave. Auuu, znači, uvek sam se pitao koje to budale kupuju knjige, hahaha, a vidim vi ste to! Vidi, ženo, sta je knjiga! Dobro, bar ćete imati za potpalu ako grejanje nestane. Hahaha, smeju se oboje, grok, grok, grok! Stvarno ne znam ko to jos čita, pa imate toliko serija, filmova i emisija na televiziji. Ja ni u školu kada sam išao nisam čitao. Hahaha, grok, grok, grok. Slušam, ne verujem. Moj muž ćuti, a šta i da kaže? Vredi li išta da kaže? Da spomene kako mu je žena i član biblioteke? Da li bi znali šta je to? Ili bi mislili da se radi o kakvoj sekti? I mislim se, otkud ovi ljudi u našoj kući sada? Sa kime se ja to družim i na koga trošim vreme?

Mrkli mrak je. Prosla je ponoć. Komšije sa petog nešto slave. Ide malo Cece, malo Jece, pa Seke i Dare. Opa, evo i Šaban se čuje. I nije to ništa strašno vesele se ljudi. Ako i treba. Nije bitno kako, nije bitno ništa, dok je osmeh na licu i čašica u ruci. Kad odjednom, kreću rafali. Ili nešto slicno. I petarde, i vatromet, i pucnji iz kakve puške ili pištolja. ‘Ajde, sine, raspali! – čujem komšiju. Sin inače još ide u osnovnu. Neki peti, šesti razred. Sutradan mi se njegova majka hvali kako ga ćale uči da puca. Kao poklon za Novaka. Kuku, šta će sledeće Nove godine da mu poklone? Tenk? Podmornicu? Ćutim, kiselo se smešim, i kažem mužu, hajde molim te da se negde preselimo? Kuda bi, rekla si da je nas kraj super? – pita. Bilo gde, u Australiju, na Mars, samo što dalje odavde, tiho kažem. A znam da to nije rešenje.

Rešenje je u meni, u tebi, u nama, u vama. U našoj deci. Setimo se pravih vrednosti. Istinskih radosti. Otvorimo prozor i okupajmo se u svežem vazduhu. Pričajmo, čitajmo, igrajmo se. Dajmo prave primere našoj deci. Pomislimo na to šta ce oni raditi i kakvi će biti ako nas posmatraju kako iz dana u dan sedimo ispred teve-a, smaramo se zbog loših vesti, nerviramo se zbog krize, bez vremena da se igramo sa njima, bez osmeha i nade.

Po cenu svega, ja ću kada padne sneg, sa svojim detetom trčati na sneg da pravimo Sneška i anđelčiće. Pa makar me gledali kao da sam skrenula sa uma. Praviću pogaču za Božić i objašnjavati detetu šta slavimo i kako slavimo. Preneću mu svoja verovanja. I neću tražiti od njega da veruje, ako nekada odluči tako. Čitaću knjige. Svoje, tuđe. Makar se smrzavala bez grejanja, ako ikada nastupi ledeno doba, knjige ne bih spalila. Jer u njima je sva mudrost ovog sveta. A što se poklona tiče, trudiću se da budem malo kreativnija nego moje komšije. Ma kakvi pištolji, pucanje, i nasilje. Dajte malo podrške, ljubavi, ideja, zaboravljenih igara i zvonkog osmeha dece. Dajte malo razuma! Što pre!

I hajde da menjamo svet. Na bolje! Počnimo svako od svoga, srešćemo se negde. A ako je sve ovo nemoguće, ja bih da menjam planetu. Što reče Balašević: Sutra dajem oglas. Ole, lole!

Izvor: Being Mom