Hajde da pričamo o PR-u: Kad talentovani tinejdžeri pišu o sebi

Pozvali smo učenike novinarskog smera da se oprobaju u pisanju PR teksta i napišu PR tekst o sebi. Evo njihovih radova:

Na radionici “Hajde da pričamo o PR-u” specijaliste PR-a Dragane Nikolić, koju je portal Detinjarije održao u UMS školi za talente, pozvali smo učenike novinarskog smera da se oprobaju u pisanju PR teksta i napišu PR tekst o sebi. Evo njihovih radova:

Konstantin Mijović, 13 godina

U Školi za talente UMS, imali smo radionicu na temu “Hajde da pričamo o PR-u”, gde sam dobio zadatak da napišem članak o sebi.

Na času sam radio PR za mog omiljenog repera Eminema i prilično dobro sam se snašao. U prvi mah, izgledalo je jednostavno da radim PR o sebi. Kada sam počeo da smišljam tekst, video sam da je mnogo teže nego što sam mislio. Prvo sam hteo da se nahvalim i napišem neke vrlo zanimljive stvari o sebi. Međutim, shvatio sam da bi to delovalo pretenciozno i iritantno, pa sam pomislio da napišem samo neke osnovne informacije, najčešće vezane za fizičke karakteristike, izlistane kao u video igricama. Tada sam uvideo da bi to bilo dosano i šturo. Ličnim iskustvom sam došao do toga da je pisanje PR-a za samog sebe, mnogo teže nego pravljenje PR-a za nekog drugog.

Tip sam osobe koja radije voli da drugi o njoj govore, ali ću pokušati da prikažem sebe u nekom realnom svetlu, da moje samopouzdanje ne eksplodira, pošto sam ja osoba kojoj veoma prija da bude viđena u dobrom svetlu.

Naravno, to nije bez osnova, pošto se trudim da ono što volim, radim odlično i najveći sam kritičar samom sebi, a kritike primam, samo kada znam da sam u nečemu pogrešio i nemam problem sa tim da priznam grešku. Moja interesovanja su veoma široka, od gledanja veoma ozbiljnih emisija vezanih za fiziku i tehniku, u kojima meni zanimljive teme obrađuju profesori univerziteta i poznati naučnici, preko naučno-fantastičnih, krimi i ratnih filmova, humorističkih serija i onog što stariji često smatraju najbeskorisnijim, a to je igranje igrica. Svaki put kada neko stariji kaže da su igrice gubljenje vremena, ja ih podsetim da su igrice jedna od najvažnijih stvari, koje su uticale da više istražujem o tehnici i programiranju. Zanimljivo mi je da se bavim i računarskim hardverom, za koji mogu da kažem da mi je znanje o njemu poprilično, pošto uživam da stalno ažuriram podatke u svojoj glavi. Eto razloga zašto se bavim i novinarstvom. Na to je možda uticalo, što ni kao malo dete nisam voleo da mi čitaju bajke, zato što su mi bile pune beskorisnih informacija i lepih opisa, što mi je bilo dosadno. Tada sam voleo da mi čitaju, a danas sam čitam, razne enciklopedije i sve što ima veze sa naukom. A što se Sci-Fi beletristike tiče, to ostavljam malom i velikom ekranu.

Nisam preterano sportski tip, mada sam trenirao aikido i vaterpolo, koji sam morao da prekinem zbog vida. Ne volim mnogo da gledam utakmice, osim kada igra naša reprezentacija iz bilo kog sporta. Kada me pitaju za koga navijam, objasnim da pratim samo profesionalni gejming i srpsku reprezentaciju.

Volim šalu i na svoj i na tuđi račun, ali ne volim neozbiljne ljude. Volim profesionalce, ljude posvećene onome što rade, jer se takav trudim i ja da budem. Najviše od svega volim da budem vođa, da razrađujem strategije i taktike, pošto u svemu što radim vidim širu sliku, čak i u politici. Ali da ne mislite da sam nerealan, kada znam da u nečemu nisam najbolji, kao kada na primer igram fudbal sa drugarima, rado prepuštam vođstvo onome ko o fudbalu više zna, ko trenira fudbal…

Kada sumiram napisano, verujem da sam veoma zanimljiva osoba, ali prepuštam vama da me hvalite ili kudite, prema vašoj proceni.

Zona Stanojević, 11 godina

Ja sam Zona Stanojević, imam 11 godina. Od svoje četvrte godine se bavim novinarstvom. Sa 4 godine sam vodila dečije manifestacije sa Ivanom Golušinom, sa kojim sam napravila prve korake u novinarstvu. Reklamirala sam “Adidas”, bila na mnogim dečijim manifestacijama u žiriju sa odraslima. Zatim na “Vitez festu”, na “Studiju B”, 24 sata nad Beogradom.. i drugde. Možete me videti i u Kefalici.

U petoj godini upisujem UMS-multitalenat. Kod njih sam te godine dobila prvu malu stipendijicu. Vodila sam Mali Dnevnik na RTS-u, u studiju i kao reporter. Snimila sam reklamu za “Rusku skolu” koja se i danas reklamira intenzivno na N1.
U UMS školi za talente pohađam školu novinarstva kod Petra Gajića.

Ucestvovala sam i na TV Kazbuka u kvizu, i snimala emisije koje još uvek nisam videl – Slovaricu i Problemdžije.
Poslednje dve godine sam i kod Nebojše Milovanovića i Natase Šolak Tapušković, i učestvovala sam u mnogim predstavama.

Moja najveća radost i počast, jeste amanet profesora glume Predraga Bajčetica, koji je ostavio za života, da prvi primerci njegovih odštampanih knjiga budu poklonjeni meni. Što se i desilo, prošle godine. Imala sam ih prva, gde su mi glumci trazili da iskopiraju, jer ih nije bilo u prodaji, i govorili su mi da posedujem bogatstvo. Mama je bila preponosna u tom trenu na mene.

Ove godine, za 70.-ti rođendan moje škole, učestvovala sam u stvaranju dokumentarnog filma koji možete odgledati na Jutjubu (70.rođendan O.Š. Svetozar Marković – Vračar) Gostovala sam u Beogradskoj hronici zbog istog.
Ovo je ukratko o meni, verovatno sam nešto izostavila, ali mislim i da je ovo dovoljno!

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: