„Pogledaj kako se to radi, pa ćeš i ti to za čas srediti! Ostaćeš u sobi sve dok ne završiš zadatke… Pusti to iz ruku, što stalno nešto moraš da držiš?“ Možemo da se složimo da su ove rečenice sasvim očekivane u razgovorima sa decom, i da ih manje/više svi koristimo ili ih čujemo. Ono oko čega još možemo da se složimo to je da će mališani imati potpuno različite reakcije na njih i da će onaj koji ih izgovara imati ili odličan rezultat ili nikakav.
Pitate se zašto? Jednostavno zato što među nama, pa tako i među decom, postoje brojne razlike u primanju i obrađivanju informacija. Ništa novo, reći ćete. Slažem se, ali ako nije ništa novo, zašto onda uporno pokušavamo da na isti način svom detetu „objasnimo“ neke stvari, ako svi prethodni nisu dali rezultate?
Kako da postavimo temelje uspešne komunikacije sa decom
Šta to pravi razliku?
Da bismo prilagodili način na koji razgovaramo sa detetom važno je da znamo da postoje različiti kanali za primanje informacija i brojni podsvesni filteri koji te informacije oblikuju, menjaju, izvrću… Svi ih imamo i svi su uredu, nema dobrih i loših, pravih i pogrešnih. Dakle, samo se razlikuju, a na nama je da ih otkrijemo i prilagodimo.
Ukoliko su naši kanali i filteri slični detetovom velika je verovatnoća da ćemo se sa lakoćom dogovarati sa njim, ali ako su različiti eto šanse da „pričamo u vetar“.
Poznate su vam situacije kada se tata (baka, deka, ujak, tetka, stric…) i dete odlično razumeju i kako se mame često čude kako se eto tata bolje sluša i zaključuju da je to verovatno zato što je manje kod kuće, pa ga je dete željno, i slično. To naravno može da bude jedan od razloga, ali je mnogo verovatnije da su im „receptori za informacije na istoj frekvenciji“,odnosno „pričaju istim jezikom“.
