Halo, deco, da li me čujete?

Tekst u kojem će se pronaći SVI roditelji tinejdžera i one malo “sitnije” dece. Mobilni telefoni ili kako naterati dete da se IGRA NAPOLJU.

Piše: Sandra Todorović Jbte

Da sam imala mobilni telefon kada sam bila dete, to bi za mene bilo jednako beskrajnom putovanju u svemir sa iskusnim vodičem. Nažalost tehnologija, svaka u svoje vreme iskoči pred nas kao vesela aždaja na štrafte da nas zabavlja dok je se ne zasitimo i pređemo na sledeći nivo.

TV u boji je za mene bilo čudo tehnologije. Kutija u kojoj žive moje omiljene emisije i jedan crtać dnevno u 7.15. A telefon… Mnogo sam volela tu spravu. Pamtim je kao nešto na čemu je vazda stajao katanac, jer sam pravila ogromne račune pričajući satima sa drugaricma sakrivena iza troseda. Izlazak iz kuće, igranje u dvorištu je za mene ipak bilo nešto najvažnije i neodložno osim ako nisam bolesna.

Pročitajte i: Mamozofija: Mobilni telefon ili najduža pupčana vrpca na svetu

Od prvog mobilnog telefona koji je izgledao kao digitron, do ovog pametnjakovića koji je promenio mnogo toga. Neke stvari mi je neopisivo olakšao, ali njegovo prisustvo u mojoj kući u rukama moje dece je anulirao moj autoritet i prisustvo u njihovim životima. Problem sa kojim ne umem da se izborim. Pokušala sam da im objasnim da je gledanje u ekran koji trepće nezdravo i da bi trebalo da više vremena provode napolju.

Da mama, ali svi imaju androide. Njihove mame njima ne brane.

Ja sam zla majka.

Dok sam se okrenula da promešam ručak, svi su opet držali telefone u rukama.

Izvedite kuče napolje, eno je stoji pored vrata, samo što ne progovori. Hitno joj je.

Rekoh, izvedite kuče.

Deco, kuče!

Umirem od neizlečive bolesti, imam još tri dana života i eno ga crveni vanzemaljac na
simsu povraća dugice.

Da li me neko čuje?

1 2 Sledeća strana