Svi roditelji pričaju da postoje ti divni, magični junaci, a onda dođe dan kada više ne možete da ih folirate. Ili nemate snage od onog silnog vezivanja plašta ili oni jednostavno shvate …
„A, gde je Deda Mraz danas? Ja bih voleo da Petar Pan dođe kod mene, zašto ne dođe? Laza kaže da ne postoji Petar Pan“ …
Tada sve počinje i možete da uradite dve stvari ( u stvari tri, ali šamaranje Laze sam isključila kao opciju) – priznate da ste lažov ili … Pričate da je Severni pol predaleko, ili da tokom maja i juna, kada vas klinac pita, prodavnica ne radi i da Deda Mraz nije imao gde da kupi poklon, ili još bolje – da je Petar Pan dobio boginje i da ne može da doleti iz Nedođije. Svašta sam lupetala do sada i rešila da lupetam i dalje. Sve dok on to bude tražio. Znam, nećete se složiti sa mnom, ali ne želim da prestanem. Razlog je jednostavan i leži u prostoj činjenici da je „baš bezveze kada si odrastao“ (Petar Pan).
Da, klinci lete na „krilima mašte“, a mi čvrsto stojimo na zemlji i od slona kojeg je progutao zmijski car mislimo da je šešir …
Zašto? I nama su pričali o Deda Mrazu, vilama i čarobnjacima. Ne sećam se da me je majka ikad posadila na krilo i rekla: „Imam nešto da ti priznam“, a vi? Jednostavno smo porasli i rešili da ne verujemo …
U redu, ne znam kako bih reagovala da čujem kako sin pubertetlija govori „mislim da čujem praporce“, ali želim da veruje još malo. Niko nije otišao u školu a da nije naučio brojeve, niko nije odrastao i mislio da slatki debeljuškasti čikica zaista silazi niz dimnjak. Zato, nek veruje sad kad je mali što duže jer …
Onda se i mi matori uživimo, pa skoro i poverujemo u magiju koju svi junaci nose u sebi i sa sobom. Dok se smejemo dečijoj naivnosti, počinjemo da se osmehujemo drugačije. Kitimo tu jelku polako, raspetljavamo sijalice s nekim posebnim osećanjem, radujemo se kada umesto oznake za TV kanal vidimo pahulju i jelkicu, pa makar i Dnevnik išao …
Da, najbolje je dati primer detetu da kada pogresi, tj slaze, treba da nastavi da laze da bi opravdalo, tj sakrilo svoju laz.Mislim da je ipak mudrije nauciti dete da prizna kad je pogresilo i da se izvine.Naravno, veca je poteskoca tome nauciti odrasle.