„Draga moja,
Sve više čitam, a sve manje brišem prašinu. Sedim u dvorištu i uživam u pogledu bez brige o korovu u bašti. Sve vreme provodim sa porodicom i prijateljima, a manje u poslovima.
Život se mora živeti, a ne izdržavati.
Ništa više ne čuvam: koristim moj dobri porcelan, kristalne čaše svakodnevno. Nosim svoj „blejzer za grad“ kada idem na pijacu ili do prodavnice. Prskam se onim mojim starim parfemima koje sam ceo život čuvala. Više me ne zanima da li sam dobila koji kilogram i da li mi je sudopera u kući čista.
Reči „jednog dana“ više ne postoje u mom rečniku. Ako je nešto vredno čuti ili uraditi, trudim se da to čujem ili uradim odmah!
Nisam sigurna šta bi drugi radili da su znali da sutra neće biti ovde, jer to svi shvatamo olako. Mislim da bi tada zvali članove porodice ili bliske prijatelje. Možda bi zvali i one bivše prijatelje da im se izvinu, da obnove veze…
Volim da mislim da bi otišli negde na palačinke ili na neku drugu omiljenu hranu i uživali.
Mislim da to nikad neću znati. Ovo nisu sitnice i naljutila bih se kada bi moje vreme isteklo, a da pri tome nisam uradila sve što volim ili da sam sebi nešto uskraćivala.
Bila sam besna što se nikad nisam javila nekim ljudima, misleći da ima vremena.
Bila sam ljuta što češće roditeljima, deci i mužu nisam govorila koliko ih volim.
Draga moja, ovih dana se svojski trudim da ne odlažem bilo šta što mi može staviti osmeh na lice i sjaj u život. Svaki dan je poseban. Svaki minut, svaki dah je poklon.
Život ne može biti stalna zabava, ali dok smo ovde, možemo plesati!“
Izvor: still.kurir.rs
