Danas ne pišem o izazovima dojenja. Danas želim da podelim sa vama izazove roditeljstva koje nas sustižu tek kad su nam deca već uveliko završila s maminim mlekom. Internet je poslednjih nedelja preplavljen člancima vezanima za fizičko kažnjavanje dece (o kako grozno to zvuči!!) i zakonom koji će u budućnosti to onemogućiti. Iste članke prate debate roditelja koji oštro kritikuju ili pak odobravaju batine!
Kao neko ko je u svom detinjstvu dobijao batine od oba roditelja, i svakih se nerado sećam, sigurna sam da vam je moj stav jasan. Zato sam davnih dana obećala samoj sebi da moja deca nikad (i velim slovima NIKAD) ni jednu najobičniju pljusku po ruci dobiti neće.
S rođenjem sina Luke, iščitala sam svu moguću literaturu o pozitivnom roditeljstvu, kako s decom razgovarati, kako ih adekvatno kazniti i slično. Sve što je u tim knjigama pisalo sam i ja instiktivno osećala, one su samo potvrdile moj lični stav.
Prve tri godine, za kaznama, ni onim najbezazlenijim, nije bilo potrebe. Nikad. Ni jednom. Bili smo slika i prilika odgajanja deteta i neko po kome knjiga o roditeljstvu može i da se napiše.
A onda nam se pridružila Kala. S njenim rođenjem počinju prvi znaci rivalstva između bate i seke, a nakon dve godine i prve fizičke svađe među njima.
S obzirom da tada nisu išli u vrtić, ja i njihov tata se nismo nikad tukli, televiziju nisu gledali, oni realno ni od koga to nisu mogli da vide i nauče. A opet se svaka svađa među njima završavala udaranjem, čupanjem, griženjem i slično. Valjda neki urođeni zakon jačeg i borba za preživljavanje. Štaviše, dramatičan rasplet je uvek nastupao nakon besmislene rasprave oko, na primer, plišanog mede koji oboma baš tog trenutka treba.
I tu nastupam ja. Roditelj spasilac. Onaj koji planira da donese pravdu, adekvatno ih odlučnim glasom upozori da to što rade nije u redu, smireno ih razdvoji, kazni oduzimanjem igračke ili neodlaskom kod drugara. To je tako kako vas svaka knjiga nauči. U realnosti vi to sve uradite. Ali gle čuda, deca tu istu knjigu nisu pročitala!!
Ne samo da ne reaguju na moj strog glas da prestanu, da će snositi posledice, da treba da vole jedno drugo, nego se desi da i ja od oboje popijem po koju ćušku!
I to je trenutak kad meni svesno pada mrak na oči, vadim onaj svoj dovoljno suzdržan dlan i treskam po guzi. Da stvari budu još drastičnije to je JEDINI ali jedini trenutak kad me shvate ozbiljno!! Udaranjem ih učim da ne smeju da udaraju jedno drugo a pogotovo ne svoje roditelje! Kako licemerno od mene.
Ne samo da ne reaguju na moj strog glas da prestanu, da će snositi posledice, da treba da vole jedno drugo, nego se desi da i ja od oboje popijem po koju ćušku!
Pritom, pored svega vam njihov otac prigovara da je pozitivno roditeljstvo glupost, da je sad kasno i da smo ih na vreme vaspitavali batinama sad bi bili ko bubice!
Postoje i druge kazne ali moraju biti dosledne, I bez urlanja (i skakanja na dete) a i mez moljakanja i tuge na kraju sto ste udarili dete! Izgleda da su ove stvari uobicajene za nas a daju samo lose! Dosledni cim dete pocne da konta. Toliko je danas imaju privilegija koje im znace a trebalo bi da moraju da ih zasluze! Vi sami znate do cega je detetu stalo a nije elementarna potreba a treba ga zasluziti ponasanjem. Ukinutu privilegiju, ili stvar np igracku ili neki dodatni posao mozete ponovo vratiti ili zadrzati ako dete nije potpuno popravilo ponasanje!Ovim se i dete uci da ima i prava i obaveze i da neelementarna prava mogu biti i suspendovana. Pogledajte knjigu “Disciplina bez vikanja” iz Psihopolisa. I naravno, morate da imate komunikaciju sa detetom jer bez toga nema nista! Razgovarajte sa detetom i kad je pod kaznom i insistirajte na tome da kazna i duzina zavise od njega i da nisu Vas hir!
Teorija je jedno, praksa nesto sasvim drugo. Sve sto Ste napisali svaki, ama bas svaki roditelj, zna i zeli da uradi.
Nazalost, ni jedno dete (ili retko koje) igra po tim pravilima ponasanja koja navodite.
Moja 2.5 godine stara cerka je jedna jako temperamentna devojcica sa karakterom kao kuca.
Verujte da apsolutno izdominira u psiholoskim igricama kada pokusavamo da je vaspitavamo po savetima poput Vasih.
Potpuno mi je jasna bespomocnost ove majke, znam osecaj kad posle mnogo buke ostanete sa mislima koje vas pitaju: da li to sve moze bolje? A mozda sam ja los roditelj?
A ZNAM da nisam. Jednostavno, toliko vremena, paznje i ljubavi ne moze da bude lose.
To je tako.
Naravno, postoje batine i BATINE. Ove druge ne zelim ni da pominjem. To su nedozvoljene stvari.
http://ljiljinoblogovanje.blogspot.de/2015/07/25.html