Iz ugla jedne tinejdžerke: Da li vi postite ili gladujete?

Piše: Natalija Tomić, 18 godina

Utrčala sam u autobus i onako zadihana, brzinskim pogledom konstatovala da mesta za sedenje nema. Kako mi narednih deset stanica ne bi svako ko uđe duvao, kašljao i kijao u lice, uglavim se u jedan ćoškić i okrenem leđa unutrašnjosti autobusa. Sa moje desne strane sede dve žene, meni se čini da imaju oko četrdeset godina. Iz ptičije perspektive vidim braon razdeljke na koje se nastavlja plava kosa. Vidim njihove ruke, kratke ali nalakirane nokte i na prstima burme. Pričaju o nekoj dečijoj obući. Ja u jednom uhu imam slušalicu ali drugo mi je slobodno. I baš kada sam mislila da će biti totalno dosadne, pita jedna:

– Jel postiš?

Drugarica je, skoro pravdajući se, odgovorila:

-Ne. Meni je to jako komplikovano.

Žena koja je postavila pitanje, skoro da nije ni saslušala odgovor do kraja. Baš je nije mnogo zanimalo šta to prijateljici komplikuje život, već je nastavila da priča. I tu počinje zabava.

„Znaš, mi postimo već dve godine. I ovaj i onaj post. Ceo. Od početka do kraja. I Boga mi, svi. Ma nema tu ovaj posti, onaj ne posti. Nisu u hotelu pa da spremam svakome posebno. Ima da jedu šta spremim ili ništa… ne moraju da jedu ako im se ne sviđa. Kad ogladne, ješće to što ima. Kažem ja njima: Isus je postio 40 dana, bez trunke hrane i vode, neće ni vama ništa faliti da koji dan preskočite po neki obrok. A i onaj mlađi se baš nešto ubucio. Dobro dođe da malo smanji apetit… ahahaha…

Ja sam ti to sve lepo organizovala. Izguglala sam neke recepte. Napravila sam jelovnik za sedam dana. Znaš ono, ponedeljak doručak hleb, džem, čaj. Ručak posna testenina, bareno povrće, kečap… Večera sardine, hleb, sok. Pa onda utorak… i tako do nedelje. Pirinač, krompir, kupus… pa ukrug.  Ma idi, prste da poližeš. I još da se bune. Kako da ne.“

Ceo autobus ćuti i sluša šta ona priča…

„A znaš šta me nervira. Baš. Bila svekrva pre par dana i donela deci čokoladu. Ja poludela. Šta ih koji moj izaziva dok ja bijem bitku. Oni zinuli ko da im je dala 100 eura. Ko da nikad nisu videli slatko. Pa me mole da uzmu malo. A ja ne dam pa ispadam nemajka, bez srca… Ali ne bi joj popustila, ni za sto života. Mora da se zna šta je post. Pa nisu oni tikve bez korena. Posle cela familija da ispira usta kako mi deca za veru ne znaju, kako ih nismo ničemu naučili… Nego, posle se nešto mislim, od čega se pravi čokolada. Izguglam ti ja da su posne sve osim mlečnih. Al gotovo. Ne mogu sad da se kanalim. Ipak moja reč mora da bude čvrsta, a ne, te može te ne može, te posno, te nije… Evo su mi čokolade u torbi. Oćeš malo… posna je…“

Žena priča dalje…

„A i u školi ih ništa nisu naučili. Sve moramo mi, roditelji. A i roditelji su ti za priču. Moji za užinu nose po jabuku. Pitam ih šta jedu druga deca. Kažu mi, sendvič od kuće ili kupe u brzoj hrani palačinku, pljesku, topli sendvič… Strašno… Šta uče na veronauci i koji je to program kad ni osnovne stvari ne znaju. Ja bi to skroz drugačije. Al ko mene pita.“

Još se malo nećkala a onda je baš otvorila dušu…

„Muž me, ustvari, najviše nervira. Pred decom pita „Koji bućkuriš danas pasemo?“. On misli da je to smešno. Em ne pomaže u spremanju, em ne poštuje moj trud. Da mene nema, propali bi. I fizički i emotivno. I znaš šta. Stavljam ja veš na pranje, istresem džepove, i zamisli… nađem račun. Razmotam, kad ono burek i jogurt. Pogledam datum… vreme posta. E sad si ga na….. dragi moj. Ja crkoh gladna, sve zvezdice vidim a on krka burek. Nije ni čudo što ne mogu da se izborim sa decom kad vidiš šta mi on radi. A otad mi se uvukao neki crv… pa me kopka već danima. Šta ti misliš, ako me laže za burek, ko zna za šta me još laže…“

U autobusu muk…

„Moraću da obratim pažnju. Posle trinaest godina braka izgleda da je došlo vreme da preturam po stvarima. Ma ne da preturam, ima da ga istresem iz gaća. A telefon ću da mu išćitam kao Interpol. Zar posle sve moje muke, dva porođaja, milion spremljenih ručkova za Kurtu i Murtu, da traži mlađu. Sad kad su mene izakali, sad bi neku očuvanu. Vidi mi bre ruke. Ko lopate. Sramota me na poslu, misliće ljudi da nemam ni mašinu za sudove. A i mama ga stalno zivka. Te treba ovo, te ono… kako da ne. Pokrila bi ona njega bez problema. Ionako nikad nije mislila da se usrećio. Sad deca porasla, pa je lako. Ma razbucaću ja to, živi bili pa videli.“

Svi bez daha čekaju nastavak. A ona opušteno, kao da do malopre nije imala ni jedan jedini problem, sa osmehom, pogleda u drugaricu…

„Draga, ajde da odemo na kafu kad prođe post. Znaš, obožavam kapućino sa hladnim mlekom. Izdržaću još malo. Nisam ja od onih koji krenu da poste pa odustanu. Nema šanse. Al za Uskrs ima da se ubijem. Idemo kod svekrve na ručak. Sprema pečenje, rusku, pitu sa sirom… Ne znam šta ću pre.“

U tom trenutku ustaje baba koja je sedela ispred njih…

„Pa dobro bre, jel vi postite ili gladujete i ratujete?“

Dragi moji, možda bi pre nego što se upustite u post trebalo da razmislite šta je smisao posta. Možda bi mogli da sagledate praznik kroz neke lepše tekstove a ne kroz jelovnik.

Srećan Uskrs želi vam Natalija!

Autor knjige „Sedam smrtnih virusa“

Izvor: Detinjarije.com