Tamara Gočmanac
Vršnjačko nasilje postalo je svakodnevica, a roditelji na sve načine pokušavaju da zaštite svoju decu i uče ih kako sami da se zaštite.
Većina će se složiti da uzvraćanje nasilja ne donosi nikakav rezultat niti rešenje problema, ali jedna mama se ne slaže – štaviše, ona uči svoje dete da vrati onome ko je prvi udari i ponosno to priznaje.
Samo bih Vas podsetila i na to da deca provode po osam i više sati u vrtićima, dok sa roditeljima provedu dvostruko manje vremena. Navešću samo dva, najsvežija primera pedagoškog rada vaspitačica (a mogla bih ih navesti milion).
Roditelji jesu većinom popustljivi i nezainteresovani, što je opet jedna vrsta zanemarivanja deteta. Zbog čega niko ne reaguje?
U grupi koju pohađa moje dete (pet godina), vaspitačice dozvoljavaju pravljenje “klanova”.
Moje dete ne sme da se igra sa tom i tom igračkom, jer se sa njom igraju isključivo Pera, Mika, Žika.
Šta mislite, koja je verovatnoća da će neko od te dece kasnije naučiti šta znači “NE”, šta znači drugarstvo, šta znači timski rad, da ne može biti sve kako oni žele jer nisu centar sveta?
Kada je drugar iz grupe šutnuo u stomak, nije smela da kaže vaspitačici jer nije lepo tužakati. Samo bebe tužakaju. I onda imamo dete koje je izvršilo nasilje i prošlo bez opomene, nekažnjeno.
Kakvu to poruku šalje? Da li je to normalno? U najranijem uzrastu ih uče da treba ćutati i trpeti, jer, zaboga, beba si ako se žališ.
I, da, ja sam ta mama koja uči svoje dete da treba da vrati ako je neko prvi udari. Ako ne sme da kaže vaspitačici, vaspitačica ne primećuje sama, a ja nisam tu, ko će da je zaštiti? Ne mislim da je nasilje rešenje, ali nije rešenje ni trpeti i biti žrtva.
Ukoliko ima dece koja su otvoreno agresivna, gde su psiholozi? Gde je Centar za socijalni rad? Kome ja kao roditelj da se žalim na rad vaspitačica i da li mislite da ima šanse da time nešto postignem?
Mislim da celokupan sistem ne funkcioniše. Neke vaspitačice su nezainteresovane, većina roditelja takođe, a unutrašnju kontrolu i nadzor nad vrtićima tek ne bih pominjala.
Jedino bi timskim radom mogli nešto postići, ali avaj. Svi samo kukaju nad svojom sudbinom – male plate, mnogo dece u grupama, roditelji puno rade pa deci daju tablet i šta god, samo da bi odmorili malo. Muke.
Najlakše je zažmuriti i praviti se da problema nema. A možda se i taj problem sam od sebe reši”, iskreno je napisala mama.
Izvor: Zelena Učionica
