Jedina knjiga o bebama koja će vam ikad biti potrebna

Priredila: Zorica Marković

Na polici naslovi koji se samo mogu poželeti…  I svaka vam nudi savete kako da budete savršen roditelj. Jer danas je najvažnije to – da nigde ne pogrešite i da vaša deca budu savršen produkt takvog roditeljstva. Čini vam se da i jedna greška može da bude kobna kad se upuštate u tu avanturu. One savesne mame isprazne policu, a sve češće se i tate upuštaju u čitanje bukvara za novopečene roditelje. Sve što pročitate može da vas zbuni, jer koliko pisaca, toliko i pravaca o roditeljstvu. Ali kažu da je jedina knjiga koja vam danas zaista treba, ona koja nema baš direktne veze sa uputstvima „kako biti savršen roditelj“

Najveći stres i največa sreća – zavisi iz kog ugla posmatrate – jeste dobiti dete. Šta prvo učinite kad čujete da će neko prvi put postati otac, majka ili ste vi taj kojem saopštavaju tu dobru vest? Verovatno učinite ono što je postalo instinktivna reakcija svakog budućeg roditelja – kupujete najbolju i najobuhvat niju knjigu o roditeljstvu, i to ne verovatno jednu. Neku koja će vas naučiti svemu, „od A do Š“ o tome što treba da znate kako se podižu bebe. Da ih nećete polomiti, i da ti mali bogovi imaju neke potrebe koje nećete moći da odložite kao pisanje teksta za ujutru, na primer.

Kako izabrati? Na polici s knjigama, naslovi koji se mogu poželeti… I svaka vam nudi kako da budete savršen roditelj. Jer, danas je najvažnije to – da nigde ne pogrešite i da vaša deca budu savršen produkt takvog roditeljstva. Čini vam se da i jedna greška može da bude kobna kad se upuštate u tu avanturu. One savesne mame isprazne policu, a sve češče se i tate upuštaju u čitanje bukvara za novopečene roditelje, jer ma koliko instinktivno roditeljstvo bilo, ono se poprilično uči. Ova džungla zvana život može da bude neko srećnije mesto za vašeg potomka, toliko brižljivo i pažljivo odgajanog, jer vremena su teška, a vi želite najbolje za njega.

Sve to što pročitate može da vas zbuni, jer koliko pisaca, toliko i pravaca o roditeljstvu. Ali kažu da je jedina knjiga koja vam danas, možda, zaista treba, ona koja nema baš direktne veze sa svim tim uputstvima „kako biti savršen roditelj“. Ne daje vam savete, ne kritikuje, ne kudi, bavi se antropologijom roditeljstva, zapravo, bavi se antropologijom detinjstva. Upravo pod tim imenom – „Antropologija detinjstva – heruvim, rob i polubog“, knjiga Dejvida F. Lensija, profesora sa Univerziteta Juta, upoznaje nas sa istorijom toga kako smo odgajali decu istovremeno podižući čovečanstvo.

Roditeljstvo nije samo privatna stvar, već i kulturološki oblikovana veština, civilizacijska zaostavština koju menjamo sa svakim napretkom društva.

Kako se odgajaju deca u različitim kulturama? Šta je uloga dece u društvu? Kako su porodice i zajednice formirane oko njih? Profesor i autor knjige kaže da su naša zajednička shvatanja o deci usko vezana za kulturne razlike. Ako pitate antropologiju, deca su kroz različite generacije i kulture, pa čak i danas, odgajana na potpuno različite načine, i  recimo da je sve ispalo kako treba (uz manja istorijska iskakanja). Kad uporedite različite kulture današnje civilizacije, naći ćete ogromna neslaganja u načinu odgoja, školovanja, vaspitanja, kao i načina igranja sa decom i njihove tranzicije ka odraslom dobu.

Biti roditelj podjednako je stresno i na Fidžiju i u Papui Novoj Gvineji, pa i u Srbiji. Samo što na Fidžiju, na primer, nije dozvoljeno obraćati se odraslima, čak i uspostaviti kontakt očima. U Gapunu, izolovanom mestu u Papui Novoj Gvineji, deca se podstiču da udaraju pse i kokoške, i da potežu noževe na braću i sestre. Sa osam do devet godina, dečaci plemena Tuareg u Severnoj Africi, dobijaju bebu kamilu da brinu o njoj. Probajte da sedite na kauču i brinete o dečaku i kamili. Sa srpskim običajima ste poprilično upoznati.

Nije ovo priča o Riplijevom „verovali ili ne“, antropološkim trivijama o tome koliko su naši svetovi uvrnuti i neverovatni. Slika je mnogo šira – ljudski kapacitet je da živi u sopstvenoj kulturi i prihvata taj aranžman kao prirodan, tumačeći druge kao uvrnute i uznemirujuće.

Kad prvi put postanete roditelj, čini vam se kao da prvi put upoznajete svoju kulturu. Počinjete da obraćate pažnju na sve ono što može da utiče na odgoj vašeg deteta, a nije vas ič zanimalo, i sve poredite i merite uticajem na dete. Na kraju krajeva, počinjete da govorite nekim drugim jezikom, „bebećim“. Otkud to „gugutanje“, odakle dolazi, zbog čega dajemo zvečke bebama i postoje li one kulture u kojima je sve to višak? O, da, i te kako postoje. Možda su deca ogledalo roditelja, ali su i ogledalo društva.

„Pokušavam da otkrijem nešto što bi bilo norma za sve dečje živote i za one koji brinu o njima“, kaže profesor.

A norma je danas da očekujemo od dece da u najmlađem dobu – kao neki potomci polubogova, kako kaže autor knjige – počnu da grade život, mnogo bolji od našeg. Većina znanja stečena je kroz učenje i imitaciju, klinci su najbolji sunderi što su mladi, preciznije upijaju. U mnogim zemljama i dalje su najvernije dadilje deci starija braća i sestre, očevi su slabo uključeni, a odrasli u mnogim kulturama retko se igraju sa decom tako intenzivno kao mi. Raznolikom ponudom komercijalnih sadržaja i knjiga o roditeljskoj fllozofiji, o takozvanom atačment roditeljstvu ili o bilo kojem novom pristupu, novopečeni mama i tata mogu da budu zbunjeni.

Profesor Lensi upravo zbog toga ne podržava supermarket roditeljstvo, ali ni ideologiju naših roditelja, da je nekad bilo bolje, drugačije i vaspitanije. Prava podela nije između ljudi koji dele krevet s detetom i onih koji ne dele, niti između onih koji koriste pamučne i onih koji smatraju građanskim koristiti „pampers“ pelene. Razlika je u tome da profesor Lensi razdvaja kulturu „uberi kad sazri“ od kulture „uberi dok je još zeleno“.

U prvoj kulturi, odrasli decu prilično ignorišu, sve se svodi na: uradi ovo ili ono, donesi ovo, i tek kasnije najmlađi bivaju „prepoznati“ kao individualci. Suprotno, „izaberi kad je zeleno“ kultura, u koju spada i naša, podrazumeva da nikad nije previše rano da socijalizujemo bebe ili prepoznamo njihovu individualnost.

Profesor Lensi naziva taj zapadni način biranja „neontokratijom“, u kojoj odrasli brinu o relativno malo dece koju smatraju neprocenjivom. Možda će prosečan roditelj već do sada više puta prevrnuti očima, možda če ga to podstaći da sedne na pod i igra se lego kockama s detetom. Ali, on priznaje da svaka kultura evoluira s onim što bismo mogli nazvati strategijom odgoja deteta, a sve da bi bila reprodukovana.

Upravo našu kulturu i njenu praktičnu vrednost uzimamo kao bezvremenu, ali fascinantno je kad iz „Antropologije detinjstva“ shvatite da je naša originalna neontokratija – način odgoja deteta – potekla iz 17. veka, u Holandiji. Zdrava i urbanizovana srednja holandska klasa počela je još tada da tretira svoju decu kao prirodno vrednu, a ne kao buduće radnike. Džon Lok je, oduševljen holandskim idejama, sve preneo u Englesku osamdesetih godina 17. veka, gde su protestantski radikali, kao što su puritancil i kvekeri, počeli da ih primenjuju. Mi i naši mali „andeli slični bogovima“, kako ih profesor Lensi naziva, njihovi smo naslednici.

Kad gledate razlike u kulturi, čak i banalna stvar kao što je da li spavate sa bebom u istoj sobi ili ne, ukazuje na ogromnu različitost: profesorova istraživanja tvrde da je za većinu kultura, spavanje socijalna pojava, i da širom sveta ljudi spavaju „u grupama“. Kada shvatite da to što vaš sedmogodišnjak ne spava na način na koji biste vi voleli ili vas savetuju ne znači da ima nekl ozbiljan problem ili propušta nešto, shvatićete da samo u tom trenutku nije spreman da se prilagodi našem kulturnom modelu (spavanja), bar ne odjednom i onda kad mislimo da je vreme.

Kad poredite kulture, shvatićete da postoje ogromne razlike u vaspitanju, čak i u shvatanju higijene, na primer, ili načina učenja. Na neki način, zadatak roditelja je, kako god to zvučalo, da prenese kulturno naslede na narednu generaciju. Pomaže, kažu roditelji, kad shvatite da je vaše dete kao neki došljak u stranu zemlju ili student na studentskoj razmeni, koji treba da se privikne na razlike. U našoj kulturi nepristojno je, recimo, ne ustati starijem. U našoj kulturi je nepristojno žvakati zvaku i držati noge na stolu. Ali, jeste pristojno igrati se s detetom i njegovim lego kockama na patosu.

Kako neko reče, ljudska narav izrasta ili u biljku ili u korov – zato pazite šta zalivate, a šta čupate.

Izvor: Nedeljnik