Ako u tvom životu postoji čovek pred kojim se ne bojiš biti mali, glup, bespomoćan, u svoj nagosti svoga otkrovenja – taj čovek je tvoja zaštita.
Jevgenij Leonov, Pismo sinu
(Iz knjige: „Pisma sinu”, 1992)
Andrjuša, voli me kao što ja volim tebe. Znaš kakvo je bogatstvo – ljubav. Doduše, neki smatraju da moja ljubav nije odgovarajuća i da od nje ima samo štete. Možda je tebe, da budeš primeran đak, zapravo omela moja ljubav? Ta nijednom te nisam izbubetao za svih devet godina škole.
Sećaš se: ti si pred tablom pravio grimase i ceo razred je crkavao od smeha, a mene je posle učiteljica dugo kritikovala. Izgledao sam kao da sam kriv za trojicu, kao ja sam đače i stojim u ćošku a ona mi čita bukvicu. Bio sam spreman na svako moguće poniženje, ali njoj ništa nije dosta: „Te čas je propao… te nismo kvalitetno utrošili tih 45 minuta… te on ništa ne zna a ni drugima ne da da nauče… te moraćete ga ispisivati iz škole… te na njega reči uopšte ne deluju…”
Znoj mi je probio košulju, sako i mokasine, a ona ne popušta. Dobro, mislim se, danas ću ga namlatiti i gotovo! S tim mislima presecam kroz školsko dvorište i izlazim na Komsomolski prospekt. Od uzbuđenja ne mogu ni da sedem u taksi ni na trolejbus, cepam peške…
Neka žene vuklja tešku torbu, dete plače, videvši me, osmehuje se, iza leđa čujem kako majka govori: „Vidi, smeje ti se Vini Pu…” Pozdravlja me nepoznat čovek… Jesenji vetar fijuče mi oko glave. Kući prilazim sa osećanjem da sam ja primio udarac, i voljno. Ulazim u kuću, potpuno sam zaboravio za batine i, ugledavši te, pitam: „Je li, kakve si ti to pravio grimase što su se svima dopale, pokažider.” I crkavamo od smeha.
I tako do sledećeg poziva. Majka ti u školu ne ide. A ja ležim i mislim: kad bi me noćas pozvali na snimanje u drugi grad ili kad me ne bi pustili sa probe… Ali Vanda ujutro plače i ja otkazujem let, izlazim sa probe, trčim u školu da zauzmem svoju poziciju u ćošku. Kakve su sve sitnice zaslužne za naše duševne patnje…
Ova pisma i pišem da bih ispravio nešto što ne valja, i verovatno izgledam smešno i nezgrapno kao neki moji likovi. Ali to sam ja! U suštini, druže stari, ne postoji ništa prostije od žive brige očinskoga srca.
Kada sam van kuće, sam i setan, prisećam se svake tvoje reči i svakog pitanja, želim da zauvek razgovaram s tobom i čini mi se da ceo život nije dovoljan da o svemu prozborimo. Ali znaš li šta je najvažnije – ja sam to shvatio posle smrti svoje mame, naše bake. Eh, Andjuša, ako u tvom životu postoji čovek pred kojim se ne bojiš biti mali, glup, bespomoćan, u svoj nagosti svoga otkrovenja – taj čovek je tvoja zaštita.
Uskoro stižem kući.
Otac.
Lenjingrad, 3. oktobra 1974. godine
Jevgenij Leonov (1926–1994), sovjetski pozorišni i filmski glumac, komičar, našoj je publici možda najpoznatiji kao ruski Vini Pu. Njegov sin, Andrej Leonov (rođ. 1959), takođe je glumac. Posle popučlarnog TV serijala u kome igra oca pet ćerki, Andrej je dobio nadimak „Glavni tata u zemlji”.
Izvor: http://www.kulturologia.ru/blogs/260515/24651/
Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: TATATATIRA!
Odsutni otac i posledice očevog odsustva
Ostvarenje detetove noćne more: Otac pakuje kofere i kaže: "Žao mi je, dušo, tvoja mama i ja jednostavno ne možemo više da živimo zajedno". Ili otac, bez i jedne reči,...
Dovitljivi tata osmislio je način da mu deca odmah odgovore na svaku poruku
Mnoge porodice će vam reći da je kupovina prvog mobilnog telefona detetu istovremeno blagoslov i prokletstvo. Blagoslov jer je to jedan trenutak olakšanja za roditelja koji će konačno uvek moći...
Izazovi samohranih očeva
Ako su tate, kako je zabeležio pisac Pem Braun, najobičniji muškarci koje je ljubav pretvorila u superheroje, avanturiste, pričatelje priča i najbolje pevače, onda definitivno prestaju da budu obični kada...
Očevi ili večiti dečaci?
Piše: Mirko Mitrović, Prvi put s ocem Prijatno i neprijatno, to su kriterijumi kojima se vode deca. Onda roditeljskim primerom počinju da se vode drugim kriterijumima, danas politički nekorektnim, a...
1 komentar.