Jevgenij Leonov: Pismo sinu „Glavnog tate u zemlji”

Ako u tvom životu postoji čovek pred kojim se ne bojiš biti mali, glup, bespomoćan, u svoj nagosti svoga otkrovenja – taj čovek je tvoja zaštita.

Jevgenij Leonov, Pismo sinu

(Iz knjige: „Pisma sinu”, 1992)

Andrjuša, voli me kao što ja volim tebe. Znaš kakvo je bogatstvo – ljubav. Doduše, neki smatraju da moja ljubav nije odgovarajuća i da od nje ima samo štete. Možda je tebe, da budeš primeran đak, zapravo omela moja ljubav? Ta nijednom te nisam izbubetao za svih devet godina škole.

Sećaš se: ti si pred tablom pravio grimase i ceo razred je crkavao od smeha, a mene je posle učiteljica dugo kritikovala. Izgledao sam kao da sam kriv za trojicu, kao ja sam đače i stojim u ćošku a ona mi čita bukvicu. Bio sam spreman na svako moguće poniženje, ali njoj ništa nije dosta: „Te čas je propao… te nismo kvalitetno utrošili tih 45 minuta… te on ništa ne zna a ni drugima ne da da nauče… te moraćete ga ispisivati iz škole… te na njega reči uopšte ne deluju…”

Znoj mi je probio košulju, sako i mokasine, a ona ne popušta. Dobro, mislim se, danas ću ga namlatiti i gotovo! S tim mislima presecam kroz školsko dvorište i izlazim na Komsomolski prospekt. Od uzbuđenja ne mogu ni da sedem u taksi ni na trolejbus, cepam peške…

Neka žene vuklja tešku torbu, dete plače, videvši me, osmehuje se, iza leđa čujem kako majka govori: „Vidi, smeje ti se Vini Pu…” Pozdravlja me nepoznat čovek… Jesenji vetar fijuče mi oko glave. Kući prilazim sa osećanjem da sam ja primio udarac, i voljno. Ulazim u kuću, potpuno sam zaboravio za batine i, ugledavši te, pitam: „Je li, kakve si ti to pravio grimase što su se svima dopale, pokažider.” I crkavamo od smeha.

I tako do sledećeg poziva. Majka ti u školu ne ide. A ja ležim i mislim: kad bi me noćas pozvali na snimanje u drugi grad ili kad me ne bi pustili sa probe… Ali Vanda ujutro plače i ja otkazujem let, izlazim sa probe, trčim u školu da zauzmem svoju poziciju u ćošku. Kakve su sve sitnice zaslužne za naše duševne patnje…

Ova pisma i pišem da bih ispravio nešto što ne valja, i verovatno izgledam smešno i nezgrapno kao neki moji likovi. Ali to sam ja! U suštini, druže stari, ne postoji ništa prostije od žive brige očinskoga srca.

Kada sam van kuće, sam i setan, prisećam se svake tvoje reči i svakog pitanja, želim da zauvek razgovaram s tobom i čini mi se da ceo život nije dovoljan da o svemu prozborimo. Ali znaš li šta je najvažnije – ja sam to shvatio posle smrti svoje mame, naše bake. Eh, Andjuša, ako u tvom životu postoji čovek pred kojim se ne bojiš biti mali, glup, bespomoćan, u svoj nagosti svoga otkrovenja – taj čovek je tvoja zaštita.

Uskoro stižem kući.

Otac.

Lenjingrad, 3. oktobra 1974. godine

Jevgenij Leonov (1926–1994), sovjetski pozorišni i filmski glumac, komičar, našoj je publici možda najpoznatiji kao ruski Vini Pu. Njegov sin, Andrej Leonov (rođ. 1959), takođe je glumac. Posle popučlarnog TV serijala u kome igra oca pet ćerki, Andrej je dobio nadimak „Glavni tata u zemlji”.
Izvor: http://www.kulturologia.ru/blogs/260515/24651/

Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov