Kad deca lažu to ne mora biti znak za uzbunu

Priredila Zorica Marković

Prva stvar koju neka deca nauče – osim onih “jao, kako je sladak” psovki, koje se kasnije šire kao zaraza, pa klinac krene da ih ispaljuje i gde ne treba – nauče da slažu da mama i tata nisu kod kuće. Ili da ne mogu da se jave na telefon. Kada će se to dogoditi, zavisi od porodice, iako se svaki normalan roditelj trudi da nauči dete da je “ružno lagati”, posebno lagati roditelje. Za ostale… To je promenljiva kategorija.

Ipak, jedna stara studija iz 1989. otvorila nam je oči da deca počinju da lažu još od druge godine, što daje potpuno drugu sliku o tome ko ih je tome naučio. Ipak, postoje oni slabi lažovčići, koji ne umeju da vam kažu nešto bez telesne reakcije, griže savesti ili već nekog uznemiravanja. Ima i onih mangupa koji ne trepnu. Ali kada i zašto postaju dobri u smišljanju laži? Prema novoj studiji Žurnala eksperimentalne psihologije, neki osmogodišnjaci imaju sve potrebne veštine da prikriju tragove laži, a oni bolji lažovi imaju jaču radnu memoriju, posebno verbalnu – sposobnost da ukapiraju više informacija o rečima i jeziku odjednom u odnosu na svoje vršnjake.

Za studiju, 114 šestogodišnjaka i sedmogodišnjaka moralo je da odigra jednu igru, odgovaranja na tri pitanja. Ako pogode sva tri, dobiće nagradu. Prva dva bila su laka: kakvu buku pas pravi? I koje boje su banane? Treće je zahtevalo da pogađaju jer je pitanje glasilo kako se zove dečak iz crtaća Svemirski dečak? Sva pitanja bila su ispisana na kartici ispred dece, sa četiri ponuđena odgovora za svaki. Tačni odgovori nalazili su se na poleđini svake od tri kartice, kao i jedna fotografija koja nije imala nikakve veze sa odgovorima, i svaki put kad bi odgovorili na pitanje, ispitanik bi okrenuo karticu i pokazao tačan odgovor. Kod trećeg pitanja, izašao bi odmah po postavljanju i rekao svakom detetu da ne sme da viri. Naravno, kamere su bile postavljene.

Rezultati bi bili zapanjujući. Većina je zaista poslušala i nije virila! Samo četvrtina je pogledala odgovor, a svi mali prevaranti zaokružili bi odgovor tek kad se ispitanik vratio u sobu. (Za one koji se pitaju, ime dečaka iz crtaća bilo je Džim.) Oni koji su dali tačan odgovor, bili bi podvrgnuti novim “klopka” pitanjima. Pitali su ih da li mogu da pogode boju napisanog ili šta je na slici. Ako su se pravili da ne znaju, ili su namerno pogrešno pogađali, klasifikovani su kao dobri lažovi. Ali nešto više od polovine pomenutih malih lažova otkrilo se tako što bi tačno “pogodilo” da se na poleđini kartice nalazi i slika majmuna, nešto što ne bi mogli da znaju nikako bez gledanja.
Poređenja radi, druga grupa dece prošla je kroz isti test, ali im je dozvoljeno da “zavire” ispod kartice. Tako je merena i verbalna i audio-vizuelna radna memorija svakog deteta, tj. mogućnost skladištenja više slika istovremeno.

Pre ovog radnog zadatka, ista deca radila su testove radne verbalne memorije. Kako se ispostavilo, oni sa boljim izražavanjem i rečnikom bili su i bolji lažovi, što ima smisla – mozak koji može dobro da hendluje sa jezikom verovatno veoma dobro manipuliše jezikom kad mu je potrebno, u korist laži. Nasuprot tome, nije bilo razlike između dobrih i loših lažova u vizuelno-prostornoj radnoj memoriji, tu su rezultati bili sasvim izjednačeni. To je možda zato što laganje ne zahteva praćenje vizuelnih slika, veruju istraživači angažovani na ovoj studiji.
Ipak, to što neko ima veoma dobru verbalnu radnu memoriju ne znači obavezno da će češće lagati, naprotiv, pokazala je studija, priča je jednosmerna.

Ako ste roditelj maštovitog deteta, onog koje vrlo dobro ume da laže, znajte da su njegove verbalne sposobnosti jače nego kod vršnjaka. To nije obavezno loš znak. Ta deca moraju da imaju vrlo dobre veštine da bi se držala jedne priče i upamtila je. Laž može da bude signal da pred sobom imate izuzetno sposoban mali um. Zanimljivo je da su dobri lažovčići lagali o obe stvari: i o odgovoru i o fotografiji, a da su loši bili uhvaćeni na jednoj od stvari.

“Potreban je mentalni trud da upamtite sve o tome šta ste uradili, o tome šta istraživač zna i da planirate način da ne budete uhvaćeni”, kaže autorka studije Trejsi Alovej. Ogromne razlike su i u ponašanju malih prevaranata, onih dobrih i onih loših. “Gledajući video testiranja, mogli smo da napravimo jasnu razliku u njihovim odgovorima na osnovu njihovih radnih veština pamćenja. Oni s lošom radnom memorijom bi se uznemirili pri odgovoru, dok bi oni sa dobrom radnom memorijom čak ponudili objašnjenje za to kako znaju tačan odgovor o crtaću. Neko bi rekao da mu je to omiljeni crtać: gledam ga svake subote, tako da znam odgovor, a drugi bi rekao: jedan od mojih članova porodice se zove Džim, pa sam pomislio da bi to mogao da bude odgovor.”

Kad imate malog manipulatora u kući, verovatno pomišljate u šta će izrasti. Ali stručnjaci kažu da to ne mora uopšte da bude loš znak, niti katastrofa što je baš vaše dete lažov. To je prirodan način testiranja granica i razvoja misaonih veština, i mnoga deca to rade – pa čak i odrasli, u stvari. “Znamo da odrasli lažu tokom otprilike jedne petine njihove društvene interakcije u trajanju od najmanje deset i više minuta”, kaže autor studije, psiholog sa Univerziteta Šefild Elena Hoička. “Zato je interesantno znati zbog čega su neka deca sposobna da izgovaraju mnogo više izmišljotina nego drugi. Sada pomeramo istraživanje na sledeći korak: da saznamo više o tome kako deca prvo nauče da lažu.”

Istraživanje traje i uključuje čak i bebe.

Vodeći američki autor, dr Trejsi Alovej sa Univerziteta Severna Karolina kaže da je studija pokrenula mnogo toga.
“Ona pokazuje da misaoni procesi, posebno verbalna radna memorija, jeste veoma važna za složene društvene interakcije kao laganje jer je deci potrebno da usklade više delova informacija, zadržavajući perspektivu istraživačkog uma.”

Za one koji se pitaju o moralnosti studije: možda je laganje prilično u određenim prilikama postalo prilično “normalno”, moralno se i dalje nisko kotira, ali je i znak koliko se neko razvija verbalno.

“Roditelji nisu mnogo ponosni kad njihova deca lažu, ali bar mogu da budu zadovoljni saznanjem da kad njihova deca dobro lažu, to znači da postaju bolji u pogledu razmišljanja i dobrih memorijskih sposobnosti”, kaže Hoička. To znači ne samo da su dobri verbalno već da postaju pametniji i oštroumniji.

Naravno, svaki roditelj će detetu reći da nije dobro da laže, usmeravati ga na iskrenost kako bi postao dobar čovek, ali će, svaki put kad čuje novu laž kod najmlađeg, tajno pomisliti: “Dobro, to bar znači da je pametan.”

Izvor: Nedeljnik

Ne pretpostavljajte da su agresivna deca puna ljutnje

Vi ste krivi što drugi mrze vašu decu

Dr Eti Bizen: Ne pumpajte im ego

Zoran Milivojević: Klinceze i prinčevi

Licemer si ili roditelj? Izbor je tvoj! 

Piše: Snežana Golić, pedagog Nostalgični tekstovi i slike nasmejane dece 60-ih, 70- ih, 80- ih... preplavljuju internet i izazivaju žal za igrom u blatu i sl.  Pitam se, ko je...

Zašto bi roditelji trebalo da deci pokazuju svoja prava osećanja?

Neki roditelji stalno nastoje da pred decom kriju svoja negativna osećanja, a pojačavaju pozitivna. Novo istraživanje je pokazalo da roditelji koji stalno glume da su srećni, čineći to za dobrobit svog deteta,...

Zoran Milivojević: Sindrom uspešnog oca

Autor: Zoran Milivojević Retki su oni roditelji koji nisu ponosni na uspehe svoje dece. To je još snažnije izraženo kada ona odrastu i kada su, kao odrasli sinovi i kćeri, uspešni...

Psi­ho­lo­zi upo­zo­ra­va­ju da je škol­skoj de­ci pa­žnja u po­sled­njoj de­ce­ni­ji opa­la za – po­lo­vi­nu

Pr­vo su de­te na­u­či­li da na ma­mi­nom mo­bil­nom te­le­fo­nu pro­na­đe vi­deo-igri­cu, a on­da je pro­go­vo­ri­lo pr­ve re­či. Ume­sto pli­ša­nog me­de, za pr­vi ro­đen­dan naj­ve­ro­vat­ni­je se ob­ra­do­va­lo ne­koj „pa­met­noj igrač­ki”, a...