Kad im jednom popustite, to je početak kraja. Ja sam svoje lepo vaspitala

„Ovo je specijalna božićna cena od četrdeset funti“, dodaje prodavačica. „Inače košta sedamdeset. Ručno se izrađuju u Švedskoj.“

Skoro pedeset posto popusta. Znala sam da nije skup. Zar nisam rekla da to nije loša cena?

„Sviđa ti se, zar ne, dušo?“ Prodavačica se smeši Mini, koja joj uzvraća osmehom. Sva njena ratobornost je nestala. U stvari, ne bih da se hvalim, ali izgleda prilično slatko u svom crvenom kaputiću, s tamnim kikicama i jamicama na obrazima. „Pa, želite li da ga kupite?“

„Ja… hm…“ Nakašljavam se.

Hajde, Beki. Reci ne. Budi dobar roditelj. Produži dalje.

Pružam ruku i opet mu pomilujem grivu.

Stvarno je božanstven. Kako ima ljupko lice. A poni nije neka obična glupost, zar ne? Poni joj nikad ne može dosaditi. To je klasika. To je kao Šanel kostim među igračkama.

A i Božić je. Cena s popustom. A ko zna, možda će Mini voleti da jaše, pomislim odjednom. Igračka poni bi mogla da predstav-lja podsticaj. Odjednom je zamišljam kao dvadesetogodišnjakinju u crvenom kaputiću, kako stoji pored veličanstvenog trkačkog konja na olimpijadi i pred kamerama priča: „Sve je počelo jednog Božića, kada sam dobila poklon koji mi je promenio život…“

Mozak mi radi kao kompjuter koji upoređuje rezultate DNK, tražeći podudaranja. Mora da postoji način da istovremeno: 1. ne popustim Mininom histerisanju, 2. budem dobar roditelj i 3. kupim ponija. Treba mi neko genijalno rešenje, poput onih za koja Luk plaća ogromne pare svojim poslovnim savetnicima…

Onda mi odjednom sine odgovor. Potpuno genijalna ideja za koju ne mogu da verujem da mi nikad do sada nije pala na pamet. Uzimam telefon i šaljem Luku poruku:

Luk! Sad mi je sinula ideja. Mislim da Mini treba da dobije džeparac.

Odmah stiže odgovor: Kako, jbt? Zašto?

Da bi mogla da kupuje, naravno! – počinjem da kucam – a zatim se zamislim. Brišem poruku i umesto toga pažljivo pišem:

Deca moraju odmalena da se uče kako da raspolažu novcem.

Čitala u novinama. To razvija odgovornost.

Trenutak kasnije Luk odgovara: Da joj kupimo Fajnenšel tajms?

Ćuti, pišem. Šta kažeš na dve funte nedeljno?

Jesi luda?, brzo stiže odgovor. Nedeljno 10 penija, dovoljno je.

S gnušanjem zurim u telefon. Deset penija? Kakva je on cicija. Šta će s tim moći da kupi?

Nikad nećemo otplatiti ponija s deset penija nedeljno.

Nedeljno 50 penija, kucam odlučno, to je nacionalni prosek. (Neće on to proveravati.) I gde si više? Vreme je za Deda Mraza!!!

Dobro, važi, dolazim, stiže odgovor.

Uspela sam! Odlažući telefon, u glavi brzo preračunavam. Pedeset penija nedeljno, za dve godine, iznosi pedeset dve funte. Vrlo prosto, bože, što se nisam ranije setila džeparca? To je savršeno! Dodaće sasvim novu dimenziju našim odlascima u kupovinu.

Vrlo zadovoljna sobom, okrećem se Mini.

„Slušaj, dušo“, objavljujem. „Neću ti kupiti ovog ponija, jer sam ti to već rekla. Ali možeš ga kupiti sama kao svoj božićni poklon, od svog sopstvenog džeparca. Zar to nije uzbudljivo?“

Mini me sumnjičavo gleda. Shvatiću to kao potvrdan odgovor. „Pošto nikad nisi trošila džeparac, imaš dvogodišnju sumu, što je dosta novca. Vidiš kako je lepo štedeti?“, dodajem vedro. „Vidiš li kako je to zabavno?“

Dok idemo prema kasi, veoma sam zadovoljna sobom. Eto šta znači biti razuman roditelj. Upućujem dete kako da raspolaže novcem od najranijeg detinjstva. Mogla bih da vodim televizijsku emisiju! Superbeki vas uči fiskalno odgovornom roditeljstvu. Mogla bih u svakoj epizodi da nosim druge čizme…

„Vagon.“

Trgnem se iz sanjarenja i vidim da je Mini ostavila ponija i da sad steže neku ružičastu plastičnu rugobu. Gde je to našla? To je Vini Vagon, iz onog crtanog filma.

„Vagon?“ Ona diže pogled, očiju punih nade.

Molim?

„Nećemo kupiti vagon, dušo“, odgovaram strpljivo. „Htela si ponija. Onog slatkog ponija, sećaš se?“

Mini pogleda ponija s krajnjo ravnodušnošću. „Vagon.“ „Poni!“ Grabim ponija s poda.

Ovo je baš grozno. Kako može da bude tako prevrtljiva? I to je svakako na moju majku.

„Vagon!“

„Poni!“, viknem glasnije nego što sam nameravala i mahnem joj ponijem ispred nosa. „Ja hoću ponija…“

Odjednom osećam trnce u temenu. Okrećem se i koji korak iza mojih leđa vidim ženu s dečacima kako pilji u mene svojim okruglim očima.

„Mislim…“ Brzo ostavljam ponija, dok mi obrazi gore. „Da, možeš da kupiš ponija od svog džeparca. Raspolaganje novcem“, dobacujem brzo ženi okruglih očiju. „Danas smo naučili da moraš da štediš pre nego što kupiš nešto, zar ne, dušo? Mini je potrošila čitav svoj džeparac na ponija i to je stvarno dobar izbor…“

„Pronašla sam i drugog ponija!“ – prodavačica se odjednom opet pojavljuje, zadihana i s prašnjavom kutijom u rukama. „Znala sam da u skladištu imamo još jednog. Vidite, oni su par…“

Imaju još jednog ponija?

Ne mogu da obuzdam uzdah divljenja kad ga izvadi iz kutije. Ponoćno plave boje, s grivom crnom kao gavranovo krilo, posut zvezdicama i sa zlatnim točkićima. Jednostavno je zapanjujući. Savršeno se slaže s onim prvim. O, bože, moramo kupiti oba. Moramo.

Prilično me nervira što ona žena s okrugim očima i dalje stoji tu sa svojim kolicima i posmatra nas.

„Baš šteta što si potrošila sav džeparac, zar ne?“, kaže ona Mini sa stegnutim, neprijateljskim osmehom, koji pokazuje da je jedna od onih što ne znaju ni za zabavu ni za seks. Otkrila sam da se to uvek primećuje na ljudima.

„Da, zar ne?“, kažem uljudno. „To je nezgodno. Moraćemo da smislimo neko rešenje.“ Neko vreme razmišljam, a zatim se okrenem Mini.

„Dušo, treba još nešto važno da naučiš o finansijskom planiranju. Ponekad, kad nam se ukaže neverovatna, jedinstvena prilika, možemo napraviti izuzetak od pravila štednje. To znači ’iskoristiti priliku’.“

„Stvarno ćete ga kupiti?“, pita žena s nevericom.

Šta se to nje tiče? Bože, mrzim druge majke. Uvek moraju da se petljaju. Čim rodiš dete, kao da se pretvoriš u kutiju ili internet sajt s natpisom: „Sve nepristojne i uvredljive komentare ostavite ovde“.

„Naravno da ga neću kupiti“, kažem, pomalo ledeno. „Moraće da ga kupi od vlastitog džeparca. Dušo“, kažem, kleknuvši da privučem Mininu pažnju, „ako drugog ponija platiš od svojih pedeset penija nedeljnog džeparca, trebaće ti oko… šezdeset nedelja. Moraćeš da uzmeš avans. To ti je kao ’kredit’“, naglašavam. „Dakle, potrošila si praktično sav džeparac dok ne napuniš tri i po godine. U redu?“

Mini izgleda pomalo zbunjeno. Ali pretpostavljam da sam i ja bila zbunjena kad sam prvi put uzela kredit. To se podrazumeva.

„Sve je sređeno.“ Široko se osmehujem prodavačici i pružam joj svoju viza karticu. „Uzećemo oba ponija, hvala. Vidiš, dušo?“, govorim Mini. „Danas smo naučili sledeću lekciju: nikad nemoj odustati od onoga što stvarno želiš. Koliko god ti delovalo nemoguće, uvek ima načina.“

Saopštavajući joj tu mudrost, ne mogu da obuzdam ponos. To je suština roditeljstva. Naučiti dete životnim tajnama.

„Znaš, jednom mi se pružila neverovatna prilika“, dodajem, ukuca-vajući svoj pin kod. „Dolče i Gabana čizme s devedeset posto popusta! A sav kredit na kartici mi je bio potrošen. Međutim, jesam li odustala? Ne! Naravno da nisam!“

Mini me sluša pažljivo, kao da joj pričam Zlatokosu i tri medveda. „Pretražila sam čitav stan, sve džepove i torbe i skupila svu sitninu… i znaš šta?“ Pravim dramsku pauzu. „Skupila sam dovoljno novca!

Uspela sam da kupim čizme! Ura!“

Mini tapše ručicama i, na moje ushićenje, dečaci joj se bučno pridružuju.

„Hoćete li da čujete još jednu priču?“, pitam ih smešeći se. „Hoćete li da vam pričam o rasprodaji uzoraka u Milanu? Jednog dana šetala sam ulicom, kad sam ugledala taj tajanstveni znak.“ Razrogačim oči. „Znate li šta je pisalo na njemu?“

„Ovo je smešno.“ Žena s okruglim očima naglo okreće kolica. „Deco, vreme je da krenemo kući.“

„Priča!“, zajauče jedan dečak.

„Nećemo da slušamo tu priču“, brecne se ona. „Vi ste ludi“, dobacuje mi preko ramena udaljavajući se. „Nije čudo što vam je mala tako razmažena. Kakve su joj to cipele, Guči?“

Razmažena?

Krv mi udara u lice i zurim u nju bez reči. Odakle joj to? Mini nije razmažena!

A Guči čak i ne pravi takve cipele.

„Nije razmažena!“, uspevam konačno da prozborim.

Ali žena je već nestala iza Poštara Pata. Pa neću valjda trčati za njom i vikati: „Moje dete bar ne visi po ceo dan u kolicima sisajući palac, a uzgred, da li vam je ikad palo na pamet da deci obrišete noseve?“

Jer time ne bih dala dobar primer Mini.

„Dođi, Mini.“ Pokušavam da se priberem. „Idemo da vidimo Deda Mraza. To će nas razveseliti.“

Odlomak iz knjige „Mini kupoholičarka“, Sofi Kinsela, Laguna, 2010