Kad jedno dete otputuje, drugo postaje filozof, advokat ili živi tranzistor

Dete koje je ostalo je tužno, i pomalo ljubomorno. Neobično mu je, nema sa kime ni da se igra ni da se svađa, dosadno mu je.

Piše: Jasmina Jovanović

Iskusila sam nekoliko puta kako izgleda kad pošalješ svu decu negde, kad nisu kod kuće. I samo je delovalo zabavno, dok se nije dogodilo. Misliš da ćeš se naspavati, srediti sve cakum-pakum, piti kafu sa drugaricama… Stvarnost je izgledala drugačije. Ako nisam zivkala svaki čas ja njih, zivkali bi oni mene, stalno su mi nedostajali, bila sam kao gluva i nema. Niko nije galamio i nikome nisam morala da zvocam, ni sa kim da razgovaram, ništa što moram da radim.. Sreća pa takva odsustva nikada nisu bila duga, ko zna šta bi se sa mnom desilo. Najbolja stvar koju sam tada mogla da radim bila je da čitam do besvesti. Da čitam toliko da opet se ni ne naspavam i ne obavim sve planirane poslove. Jer jedino sa knjigom u ruci mogu da zaboravim na sve…

Mislila sam da je to najgore što jednoj mami može da se desi – da joj sva deca odu od kuće. A onda sam iskusila sasvim drugu situaciju, kada ti jedno dete ode a drugo ostane sa tobom. Da, verujte mi, u mom slučaju to je mnogo teža situacija. Dete koje je ostalo je tužno, i pomalo ljubomorno. Neobično mu je, nema sa kime ni da se igra ni da se svađa, dosadno mu je. Igračke nisu zanimljive kad si sam. Čak i ako voli da čita – ne čita mu se. Posle dva dana pita – da li je sestra tamo u tom selu već 6 dana?A tebi se srce steže, dakle vreme mu tako sporo prolazi… A roditelji su izloženi najgoroj vrsti dečijeg maltretiranja, tolikoj da se ponekad zapitam – kako je roditeljima dece koja su jedinci? Ili su možda jedinci naviknuti na samoću pa su sami sebi dovoljni? Nemaš ni jedan trenutak mira, dete samo zahteva, ispituje, traži…

Doživljavaš najrazličitije situacije. Recimo, od nekoliko vrsta voća koje je na dohvat ruke, Sofija hoće ranke. Ranke su na susednom zapuštenom placu, mi ih nemamo. Njen otac joj objašnjava prepreke koje treba da se pređu do ranki, i nabraja eventualne opasnosti, u nadi da će ona odustati, ali jok! Iako joj je ponuđeno svašta nešto kao zamena, ona se duri i hoće ranke. Moj muž je osetljiv na svoje ćerkice, i šta god da mu traže, ne moraju treći put da traže, jer najdalje iz drugog puta sve može… I on obuva gumene čizme i kreće kroz šiblje i žbunje da svojoj mezimici bere ranke. Ja samo čekam, i naravno likujem kad mezimica pojede cele dve ranke…i bezvoljno mahne ručicom jedne princeze…-Ne mogu više…

Kako oči otvori, golubica u zlatnom kavezu pita –A, gde danas idemo? Ako je odgovor, kao što obično i jeste da ne idemo nigde, odmah sledi pitanje, -A dolazi li neko kod nas? Ako se i tu njeno golubije srce rastuži odgovorom, kreće rafalna paljba pitanja, a sve u maniru: kada mi je trening, mogu li kod Ane, mogu li kod Stefana, zovi Lazara, neka dođe kod mene Milica, hoćeš da pravimo neki kolač, namaži mi nokte ovim lakom… odmah zatim: jaooo, ne sviđa mi se, hajde sad ovaj drugi lak… kada ćemo na bazen… jel tetka sutra slobodna da idemo kod nje… hoću da šijem… uvuci mi konac.. hajde da mi čitaš… i tako dalje i tako dalje… Ne stigneš ni da odgovoriš na prethodno pitanje ili zahtev, već stižu novo pitanje i nova želja…

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana