Piše: Marko Crnobrnja
Kako vreme ide, a deca nam rastu, ne prođe dan, a da ne pomislim da sam reditelj filma kojeg niko iz ekipe ne razume. Uporno pričam kako koja scena treba da izgleda, a glumci tvrdoglavo rade po svom. Čak i moj asistent ponekad upada u reč i trči pred rudu, iako smo se pre snimanja dogovorili da to ne radi. Najčudnije od svega mi je kad dobijam pohvale za film koji uopšte ne izgleda onako kako sam ga zamislio.
I tako, kao što rekoh, dan za danom guram napred i znam da uvek može bolje. Razmišljam i o tome kako u nekim
prilikama mogu da snimaju i bez mene, pa opet sve bude u redu. Mukotrpan je to posao, pa ponekad pomislim kako mi je dosta svega. Kako bih najradije sve prepustio glavnom asistentu i sve to posmatrao sa strane. Ali uvek se podsetim anegdota sa snimanja, pa mi nekako bude lakše.
Lep posao
Onda, jednog dana pročitam neku knjigu ili pogledam neki film, koji me oraspolože i podsete me da je to jedan lep posao.
Odgovoran, ali le za glumce, za sve članove ekipe i staramo se o njima i iza scene. Brinemo o njihovim potrebama, manama, vrlinama, a njih kao da je baš briga za sve to. Ponekad pomislim kako se, eto, ne trude da nauče tekst, nego sve nešto improvizuju, domunđavaju se, a znaju i da se na samoj premijeri tako posvađaju, da pomislim da
je kraj svemu.
Priznajem, volim da bude baš onako kako sam zamislio i svestan sam da mi je to mana. Ponekad primetim, kada ih sve krišom posmatram dok se odmaraju, da su svi oni ipak dobri ljudi. Možda ih ja ponekad ugnjavim svojim žanrom ili upornim teranjem na doslednost.
Sve je pod kontrolom
Jedan prijatelj mi je jednom prilikom rekao da ne brinem ako članovi moje ekipe ne rade sve kako treba u mom prisustvu. Pomenuo mi je da je važnije kako se ponašaju kada ja nisam s njima. Da li su funkcionalni u prisustvu drugih reditelja, kako sarađuju sa njihovim glumcima, koliko im teško padaju snimanja na nekim drugim projektima.
Sećam se, malo mi je bilo laknulo.
Od filma do filma, od dana do dana, od role do role, ja pokušavam da zadržim pravac. Nije ni malo lako, ali evo, kako se godine ređaju, sve ima nekog smisla.
Sad slobodno mogu da primetim da pravi problem nisu glumci i asistenti, već reditelji poput mene, koji sve žele da drže pod kontrolom – nategnuto, precizno i koncizno. Da li zbog straha ili ugleda, ne znam.
Najveći problem možda čuči u rediteljskim praksama – svako fura svoju priču i lako dolazi do sukoba među njima. Kavge među rediteljima su česte kada se poklope lokacije za snimanje setova. Obično su to igrališta, treninzi, ručkovi, škola. Dominantniji ekipu obično dovede u neprijatnu situaciju.
Rešenje se krije u jednom malenom slovu. Taj fenomen u pedagogiji se zove OEIZACIJA – označava onaj momenat kada rOditelj postaje rEditelj. Sve ostalo nam je više-manje poznato.
