Tamo gde je samo jedan odgovor “Moram ja” tamo je rigidnost, tamo je korak ka patologiji, ka nesreći, ka zgrčenosti…
Foto: Freepik
Piše: Sunčica Jovanović, psiholog
Na ovu objavu me je inspirisao jedan poster na fejsbuku koji je glasio ovako:
“Kad bi se ukinula ženska tradicija “Neka, ja ću.” ne bi bilo toliko nesposobnih muškaraca.”
Što jeste samo donekle tačno. Jer za odnos je potrebno dvoje, jedan, bez obzira na pol, koji je u ulozi majke i jedan koji je u ulozi deteta.
U procesu vaspitanja, dok jedna strana u odnosu je odrasla osoba a druga dete do 12 godina, moguće je da ponašanje odrasle osobe utiče na razvoj druge, ne potpuno i isključivo ali utiče. Ako roditelj, radi sve umesto deteta, krade mu razvoj, krade mu osećaj sposobnosti, samopouzdanja, sigurnosti u sebe, jer uvek se oslanja na druge.
Šta se onda u ovoj dinamici dešava u odnosu “odrasli – odrasli”?
Kada stupamo u zrele odnose mi smo neiskusni u toj vrsti odnosa gde su obe strane u odnosu odrasle, jer dolazimo iz detinjstva u kom nam je poznat odnos “majka – dete” te automatski u odraslim odnosima ulazimo u uloge jednog od ova dva, ili majke (onog ko preuzima odgovornost, samo daje, gaji zavisnost) ili deteta (onog koji samo prima, samo traži brigu, da mu se čitaju misli, ispunjavaju potrebe, da se vaspitava, da uči…), jer to nam je poznato.
Moramo SVI učiti kako je to biti u veoma emotivnom dubokom dugoročnom odnosu “odrasli – odrasli”, a u njemu postoji prvi zakon:
SVAKO JE ODGOVORAN ZA SEBE, SVOJ ŽIVOT, SVOJE ODLUKE, ISPUNJENJE SVOJIH ŽELJA, SVOJE PONAŠANJE I RASPOLOŽENJE.
Te tako, ako su obe strane već odrasle, ne važi rečenica sa postera na početku – da se jedna strana promeni i druga bi… jer najverovatnije ne bi, za početak a možda i za kraj, zavisi od druge osobe.
Ne bi druga osoba postala sposobnija ako prva reši da promeni svoju “kožu” i svoj obrazac “Neka ja ću…”, jer druga osoba nije samo reagens na prvu, ona je izvor svoje volje, svojih želja i ponašanja.
Međutim, šta bi se stvarno desilo da osoba promeni svoj životni stil “Neka ja ću..” preuzimanja odgovornosti za sve, naročito tamo gde je i ne može preuzeti – odgovornost za tuđi život?
Na primer, ako je žena u pitanju, postala bi svesna da je ona centar svog nezadovoljstva, ne bi bila isfrustritana, usamljena, očekujući da neko drugi nešto joj učini dok ona sve čini drugome…
Sa tim tinjajućim svakodnevnim nezadovoljstvom nestao bi osećaj žrtve, mučenja, uskraćenosti “Stalno ja nešto, moram ja, to je tako, ako ne uradim ja neče niko…”. Stalni osećaj neuzvraćene ljubavi i pažnje, jer ko bi mogao uzvratiti toliku odgovornost i trud koji ona daje…
To što je odgovor NIKO, ne znači da ona nije vredna kao osoba, da su ljudi loši i sebični i da je život tako zacementiran. To znači da mora da se uspostavi bolja ravnoteža u odnosima prema sebi i drugima, jer ona prva zakida sama od sebe, što joj partner, deca, prijatelji i kolege govore – brini o sebi…
Ali, avaj, kako uloga “velike majke” ustvari je uloga “velikog usamljenog deteta”, jer niko ne može uzvratiti, utešiti, razveseliti, ako mi prvo sami sebi ne ispunimo prvi stepenik te potrebe da bismo imali šta stvarno i dati drugima a ne samo vezati ih lancima zavisnosti, tako što ćemo raditi sve umesto njih, ne razvijati ih, činiti ih večno zavisnima od naših funkcija, uz prividnu sliku da tako nesposobni neće moći bez nas i da nas neće napustiti…
Sa druge strane, na primer, ako je osoba “Neka ja ću…” muškarac (i kao partner i kao otac), često u sebi nosi tihu unutrašnju patnju, ukradenu detinju radost, osećaj eksploatacije, da mora da bude svima na usluzi, da mora da radi i pre nego što se od njega traži jasno, da mora da reaguje i na “mig” na neverbalne znake naredbe ili pre nečije želje, nečije pomisli, da mora da kaže: “Neka, ja ću..” da bi dobio ljubav, poštovanje, da bi bio voljen i to ne samo od partnerke ili majke, nego i od braće, prijatelja, komšija…
Lišava se svakog sukoba, lišavajući se sebe… Sa stalnom tugom roba, osećajem doživotne muke zarad mrvica ljubavi… a ogromna ljubav leži u njemu samom, a onda i prema svim drugima, stvarna ljubav kada bi rekao “Ne”, kada bi osetio snagu i pripadnost da ga neko voli iako mu se suprostavi, da se neko ne duri, ne ljuti, ne kažnjava, ne ostavlja… da ga neko voli i poštuje i kada mu nije na usluzi…
Taj ISKUSTVENI (ne može se samo pročitati u literaturi ili na internetu primer, mora se to doživeti u životu) momenat je ključ koji otključava lance i katance u kojima je stezana njegova autentična ličnost, detinje i momačke želje, fantazije, hobiji, stvarna životna energija stvaranja i radosti…
U oba primera mogu biti oba pola…
Zato, kada izustite sledeći put: “Neka, ja ću…”
Razmislite, recite: “Ček, jel moram ja?” Možda moram stvarno, a možda me mrzi, a možda ne moram, a možda drugom to uopšte nije bitno, a možda može nego drugi, a možda može da nauči, a možda…. 1000 možda 1000 boja života, to je istina…
Tamo gde je samo jedan odgovor “Moram ja” tamo je rigidnost, tamo je korak ka patologiji, ka nesreći, ka zgrčenosti, a mentalno zdravlje je fleksibilnost, jer je u skladu sa realnoću koja ima 1000 boja.
Mentalno zdrav čovek nije jedna uloga, on može da upravlja svojim ulogama, da bude i onaj koji preuzima odgovornost i koji je prepušta, delegira, izbegava, traži…
Izvor: Moj psiholog
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Mi kao vrsta nismo evoluirali da se samostalno brinemo o deci
Od početka pandemije, mentalno i fizičko zdravlje roditelja trpi izuzetan pritisak. Nivo stresa, anskioznosti i depresije je u porastu pa su se mnogi zapitali - zašto je odjednom toliko teško...
5 ponašanja roditelja koja ugrožavaju pravilan razvoj dece: Psiholog savetuje kako da ih promenite
Autor: Olivera Milivojčević - Infomacije koje deca primaju od nas i kroz naše ponašanje kao roditelja i vaspitača u mogome utiču na njihov celokupan razvoj - kaže za Telegraf psihoterapeut...
Roditeljski stilovi imaju malo ili nimalo uticaja na ličnost deteta, pokazuje nova velika studija
Studija objavljena ovog novembra u časopisu Collabra: Psychology istraživala je odnos između različitih aspekata roditeljstva (uključenost u obrazovanje, struktura/rutine, kulturni podsticaji i ciljevi roditeljstva) i razvoja ličnosti kod dece. Mnoge...
Zašto da se naša deca trude ako mi vodimo mučne živote?
Odlučila sam da se menjam zbog mog deteta. Nakon drugog karcinoma, život mi je izgledao kao strašno mesto. Nepravedno, teško nosivo i bolno. Traume imaju takvu moć nad našom percepcijom,...
Nema komentara.