Mihael Glokner počeo je da liči na svoje učenike: kako stigne kući, baca se na kauč i bulji u TV. Prestao je da izlazi vikendom i da se bavi sportom. Subotom i nedeljom bi se po ceo dan razvlačio u krevetu sve dok ne padne mrak. Ali ovaj nastavnik nije lenj – on je bolestan. Mihael Glokner (čije je pravo ime za potrebe teksta promenjeno) pati od sindroma pregorevanja.
Ovaj četrdesetjednogodišnjak sedi na drvenoj stolici u lekarskoj ordinaciji i priča svoju priču. Na sebi ima modernu ešarpu, košulju na plavo-bele pruge i tamne farmerke. Povremeno se nasmeje i, sve u svemu, ostavlja utisak energične osobe. Tek povremeno, njegov izraz lica je zabrinut. U poslednje četiri nedelje nije predavao – bio je pacijent. On se nalazi na lečenju od depresije u Klinici „Šon Rozenek“ u Prinu, jugoistočno od Minhena. Ova klinika je specijalizovana za lečenje nastavnika sa psihosomatskim stanjima.
Svake godine, između 400 i 500 nastavnika javi se za pomoć, što je više nego u bilo kojoj drugoj profesiji. Posle nastavnika, druga najveća grupa koja se javlja za psihološku pomoć su policajci, kojih je stotinak godišnje. Prema podacima Ministarstva prosvete i kulture nemačke pokrajine Bavarija, tokom školske 2010/11. godine, oko trećina nastavnika u ovoj pokrajini otišla je u prevremenu penziju, mnogi među njima upravo zbog problema sa mentalnim zdravljem. Stručnjaci procenjuju da značajan broj nastavnika koji još uvek rade ima problema sa mentalnim zdravljem, ali nekako uspevaju da se odvuku na posao.
Kako je moguće da su nastavnici tako ranjivi? Prema klišeu, reč je o grupi koja ima kratko radno vreme, ide kući ranije i uživa u dugačkom godišnjem odmoru. Andreas Hilert, načelnik Klinike „Šon“, istraživao je stres u nastavničkoj profesiji čitavu deceniju i za sada je jedini naučnik u Nemačkoj koji se time bavi. „Nastavnici su izloženi ogromnom psihosocijalnom pritisku“, kaže on: „Oni stalno moraju da donose odluke i da prave izbore između beskonačnog broja mogućnosti.“
Kako bi ilustrovao o čemu govori, doktor Hilert navodi primere: „Treba li da prekinem predavanje i kažem detetu koje priča da zaćuti? I ako to uradim, koji pristup da odaberem?“ Osim toga, nastavnici konstantno imaju osećaj da nemaju slobodno vreme, jer kod kuće pripremaju časove, pregledaju radove… Mnogi od njih gube sposobnost da se isključe i distanciraju od posla i onda im se jednog dana, naprosto, istroše baterije, kao što se dogodilo Mihaelu Glokneru.
Dvanaest godina Glokner je predavao latinski i katoličku religiju u jednoj školi u Hesenu, a takođe je radio i kao savetnik u školskoj upravi. „Dobro sam funkcionisao dvanaest godina“, kaže. Njegova radna nedelja trajala je 80 sati. Čak ni na pauzama nije mogao da se odmori, jer su kolege baš u tim trenucima dolazile kod njega na konsultacije. Najčešće nije imao vremena ni da ruča.
