Još jedan problem bio je i to što zbornica u Gloknerovoj školi može da primi 10 ljudi, ali tamo ih je najčešće radilo mnogo više, pa su žamor i buka bili uvek prisutni. Stišavanje kolega naprosto nije bila opcija. Dodatno opterećenje za Gloknera bilo je i to što je upravo prolazio kroz bolan raskid višegodišnje veze. Postajalo mu je sve teže i teže da ujutru ustane iz kreveta. U početku je pribegavao raznim priručnim rešenjima dok nije čuo da postoji klinika u Prinu – i spakovao je torbe.
Hilert kaže da je Glokner „izuzetan slučaj“ jer se javio za pomoć svega par nedelja nakon što je doživeo slom. Većina nastavnika nastavlja da radi između pet i sedam godina, dok ne shvate da im je potrebna pomoć. Situacija je komplikovanija nego što se čini, jer, kada nastavnik ima problem, posledice trpe i njegovi učenici: nastavnik ne uspeva da se dobro pripremi za čas, ima teškoće sa koncentracijom, a kvalitet nastave opada.
Miranda List (ime takođe promenjeno) u istoj je terapijskoj grupi u kojoj je i Glokner. Ova pedesetogodišnja srednjoškolska profesorka je razvedena i odgaja tinejdžera kog teško drži pod kontrolom. Kako bi izbegla teškoće kod kuće, fokusirala se isključivo na posao. To joj je donosilo osećaj da je cenjena i poštovana. Međutim, počela je da se oseća izolovano, ali je verovala da će biti loš nastavnik ako smanji broj obaveza i više se posveti sebi. Došla je u Prin kako bi radila na rešenju svog problema uz pomoć lekara.
Kada doktor Hilert skine beli mantil, zbog brade, naočara i živahnih očiju, lako ga je zameniti sa nekim od nastavnika. Otkud baš interesovanje za stres kod nastavnika? „Moja majka i kumovi su bili nastavnici, a moja žena je pijanista, ali takođe podučava mlade muzičare“, kaže Hilert. Ovaj lekar voli da priča o svom polju interesovanja, uz jedan izuzetak: ne voli reč „pregorevanje“. Po njegovom mišljenju, pravilniji naziv za stanje njegovih pacijenata jeste depresija ili anksiozni napad.
Njegovi pacijenti na klinici ostaju oko dva meseca. Za to vreme prođu kroz tridesetak terapeutskih seansi, od kojih su neke „skrojene“ upravo za nastavnike, dok su ostale primenljive i na druge pacijente. Osim toga, pohađaju kurseve na kojima uče tehnike opuštanja mišića, kako da odbiju dodatni posao i kako da nađu i osmisle slobodno vreme. Na raspolaganju su im i konsultacije sa terapeutima, na kojima mogu da pričaju o ličnim problemima.
Hilert smatra da problemi koji su karakteristični za nastavničku profesiju treba da budu deo obrazovanja nastavnika: „Redovni pregledi takođe treba da bude obavezni. U mnogim profesijama jesu, pa bi tako trebalo da bude i za nastavnike.“ Nažalost, za to nema dovoljno novca, ali pojedine škole u Nemačkoj primenjuju mentorske programe zasnovane na Hilertovim istraživanjima.
Mihael Glokner je uveren da su i drugi nastavnici u njegovoj školi preplavljeni svakodnevnim obavezama i pritiscima i da će se i oni slomiti. On navodi da je to jedan od razloga što vrlo otvoreno govori o onome što mu se desilo. Bez okolišanja je rekao svojim kolegama zašto neće raditi osam nedelja i gde će biti za to vreme. Jedini koji neće saznati celu priču jesu njegovi učenici. Za četiri nedelje, Glokner će ponovo stati pred tablu. Već se oporavio dovoljno da ga povratak u učionicu raduje: „Ne postoji plemenitiji posao nego što je podučavanje“, kaže.
lisa sonabend, „suddeutsche zeitung“
