„Mlado stvorenje koje danas čita knjigu nosi tu knjigu sa sobom u budućnost – ona ga oblikuje, utiče na njega, ono uči iz nje, pamti je, čuva je u sebi. To je nešto što se dešava samo knjigama za mlade – i zbog toga su one toliko važne. Moglo bi se čak reći – važnije od knjiga za odrasle.“
Sonja Hartnet, australijska spisateljica
i dobitnica nagrade Astrid Lindgren za 2008. Godinu
Radeći kao bibliotekar imate zadatak da upoznajete korisnike sa kojima radite, da pratite njihove želje i interesovanja, da znate da ih saslušate, da pravilno protumačite njihove gestove, ponekad da naterate sebe da budete čak i vidoviti i da pravim predlogom pravog štiva iscelite ranu nekom tužnom čitaocu. Naravno, korisnici se razlikuju, pre svega po godinama, i ova činjenica traži od dobrog bibliotekara da bude pravi akrobata i glumac u komunikaciji sa korisnicima, odnosno da bude dete kada radi s decom, da bude penzioner kada mu za pult dođe neki deka, ili da bude „očajna“ domaćica i da zna da predloži pravu knjigu usplahirenoj sredovečnoj korisnici bibliotečkog fonda.
Ubedljivo najtajanstvenija, najšarenija, najnedokučivija grupa korisnika, sa kojima u principu nikada niste načisto, su tinejdžeri. Sajber generacija, koja je pod uticajem ekstra popularnih društvenih mreža prihvatila nov način ponašanja i komunikacije, biblioteku u principu vidi kao „smor“ mesto milion svetlosnih godina daleko od njihovog ultra modernog poimanja onoga što nije smorno i što je in, a što se ogleda u tehnički savršeno ispunjenom okruženju bez papirnih knjiga (moćan kompjuter, brza internet veza, drugi savremeni uređaji koji brzinom svetlosti „otvaraju“ svet). Čak i ako biblioteka svojim tehničkim mogućnostima odgovara viziji in mesta jednog prosečnog tinejdžera, u većini slučajeva, nešto „ne štima“ u komunikaciji tinejdžer – bibliotekar – biblioteka. U takvoj situaciji ulogu magneta uzima duh biblioteke, koji prvenstveno, grade oni koji rade u njoj, odnosno bibliotekari. Na taj način, vraćamo se na početak da vodič kroz dobru biblioteku bilo kog korisnika, naravno i tinejdžera, treba da bude dobar i prilagodljiv bibliotekar!
Priču koju pruža biblioteka kao mesto, pišu, naravno, bibliotekari. Tinejdžeri su ti, koji svoju bibliotečku priču čitaju na svoj način, koji može biti pravi i dobar za biblioteku ako su zadovoljni „literarnim umećem“ bibliotekara. Samo tada će tinejdžeri stalno čitati bibliotečku priču, na radost roditelja, nastavnika, šire društvene zajednice.
