Ključno pitanje je: Ko je roditelj u vašem odnosu – vi ili vaše dete?
Pre neki dan sam stajao u prodavnici i jedna tinejdžerka očigledno je vodila glavnu reč. Nedvosmisleno je govorila svojoj očito iznurenoj majci šta tačno da kupi i šta će raditi kad izađu iz prodavnice. I znate šta? Majka je pristajala na to!
To je planina i na nju se morate popeti šta je ranije moguće u životu vašeg deteta. Znači li to da imate nadmoć nad detetom? Da li da postupite kao autoritarna osoba koja naređuje svom detetu? Neko ko prikazuje stav „Ja sam bolji od tebe“? Naravno da ne. Nismo bolji od naše dece, samo imamo različite odgovornosti. A jedna od njih je i da budete roditelji. Mi treba da odlučujemo šta je najbolje za dete – i porodicu.
Umesto toga, šta se dešava? Dete postaje odlučujući činilac samo zato što cvili, žali se, plače i vrišti. Ili možda upravlja tako što je tiho i stidljivo i ništa ne govori, i tako dovodi roditelja u položaj da ga stalno podstiče. Recimo da je roditelj zabrinut za jezički razvoj svoje trogodišnje kćerke. Ako vaše moćno dete sazna za to, samo će zaćutati i neće više govoriti. Vrlo brzo će početi samo pokretima da traži od ljudi ono što želi – i svi će se osećati loše i biće zabrinuti zbog nje i činiće sve da joj pomognu.
Kako se razvija moćnićko ponašanje? Ne dolazi s neba. Kad držim predavanje o igrama moći na seminarima i neko mi kaže: „Doktore Leman, imam izuzeto moćnu kćerkicu,“ moj prvi odgovor tom roditelju jeste: „Ko je od vas dvoje moćniji – vi ili vaša žena?“
Deca od nekoga nauče takvo ponašanje. Neko im je uzor. To znači da roditelji treba da budu veoma pažljivi kad pokazuju osujećenost.
Ako se upletete u borbu za prevlast sa vašim detetom, osuđeni ste da izgubite. Dete može da izdrži mnogo duže od vas; usmereno je na samo tu jednu stvar koju želi, dok vi morate da mislite na mnogo toga. Popustićete svaki put, samo da završite s tom borbom. I dete pobeđuje.
Ako dete pokušava da vas uvuče u borbu za prevlast, jednostavno rešenje je: ne upuštajte se. Ne dozvolite da vas namami. Ne nasedajte. Umesto toga smireno počnite da stvarate pravila – bez najave, bez pretnji. Ako vam ćerka odlučno kaže: „Neću da idem“, ostavite je kod kuće. Ali kad bude htela da ode kod drugarice, nećete je odvesti. Ako vam kaže: „Neću da radim domaći!“, neka bude tako. Ali narednog dana napišite učiteljici poruku:
Elizabet je sinoć odbila da uradi domaći. Hoćete li joj, molim vas, dati jedinicu za taj zadatak i učiniti šta god treba da je podstaknete da ga ubuduće radi? Mnogo vam hvala.
Važno je da deca nauče da su odgovorna za svoje ponašanje. „Ne želim“ i lenjost nisu izgovori. Je li to teško uraditi kao roditelj? Naravno. Lakše ih je jednostavno odvesti tamo kuda žele na nekoliko sati i uraditi domaći umesto njih. Ali šta ga time učite na duge staze? Hej, ako nešto ne uradim, nema brige. Mama će.
Vraćamo se na ovo: vodite li vi domaćinstvo ili hotel? Ako je hotel, onda ste vi najverovatnije posluga. Zar tako želite da živite?
Vreme je da budete čvrst. Deca moraju da shvate da su otkrivena. Ako ne rade ono što treba, snosiće trenutne posledice zbog takvog ponašanja.
Dr Kevin Leman, „Vaspitano dete za 5 dana“, Vulkan izdavaštvo.
Izvor: Detinjarije.com
