Autor: Ozren Milanović
Danas bi, da je živ, Aleksa Janković bio maturant, planirao bi koji i kakav fakultet da upiše. Ali, on se pre pet godina odlučio na tragični korak, skočivši sa zgrade nakon višemesečnog maltretiranja grupe starijih učenika OŠ „Sreten Mladenović Mika” u Nišu. Aleksa je vremenom postao sinonim za žrtvu vršnjačkog nasilja, a njegovi roditelji biju bitku da u skupštinsku proceduru uđe inicijativa za donošenje „Aleksinog zakona”. Taj zakon bi trebalo da dopuni propuste u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i Zakona o zaštiti prava deteta.
Aleksu su 2011. godine tokom nekoliko meseci nasilnici pretukli više puta, pretili mu, vređali ga, a na njegove vapaje niko nije mario. „Aleksinim zakonom” inicijatori žele da promene postojeće zakone kako bi se drastičnije kažnjavali nasilnici vršnjaci, ali i roditelji i škole koji ne reaguju na nasilje. Novina je da bi se hitno suspendovao nasilnik iz škole do 30 dana, roditelji nasilnika koji se ne odazivaju na pozive škole bili bi novčano kažnjeni sa 100.000 dinara a u najtežim slučajevima neprijavljivanja nasilja, kakav je bio Aleksin, postojala bi i mogućnost davanja otkaza nastavnicima i direktorima i gubitak licence.
Vršnjačko nasilje: Deca u Beogradu najzapuštenija
Srđan Verbić, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja smatra da u Srbiji postoje zakoni kojima se reguliše problem vršnjačkog nasilja, ali da nema dovoljno kapaciteta za njihovo sprovođenje. „Nama su potrebni ljudi, moraćemo da osnažimo službe koje se time bave u školi ”, rekao je nedavno Verbić.
Od školske 2010–2011. godine obaveza svake škole i vrtića je da imaju tim za prevenciju nasilja koji je deo unutrašnje mreže za prevenciju i intervenciju, a čiji članovi su, pored direktora, psihologa i pedagoga, i učitelji i nastavnici. Tim ima obavezu da na kraju školske godine podnese izveštaj o tome šta je radio, koliko je puta intervenisao i kakva je situacija sa nasiljem. Tim ima i obavezu da napravi procenu bezbednosti u školi koja se ne odnosi samo na fizičku bezbednost, već i na različite oblike nasilnog ponašanja, na različite mere koje je škola preduzela da se to ne desi ili šta je preduzela kad se nasilje desilo. Na osnovu toga, škola mora napraviti plan aktivnosti za narednu godinu. Naravno, ne može plan da bude isti za centralne, gradske škole u velikom gradu i prigradske i seoske škole, ali u praksi se dešava da mnogi nisu izvršili tu obavezu a plan su „na papiru” prepisali od drugih škola. I time „ispunili” obavezu.
Nema sredine – deca su ili predatori ili žrtve
Baš zato svakodnevica demantuje propise mnogobrojnim primerima brutalnog iživljavanja vršnjaka nad slabijim. Najnoviji primeri, kada su u Novom Sadu žrtvu čak terali da pije sopstveni urin, a mobilnim telefonima to snimali, govori o sve većoj bezobzirnosti nasilnika.
