Treće: Škola
Škola izgleda kao jedan veliki super uređeni dnevni boravak. U svakom razredu su tepisi, igračke, puno igračaka, knjiga, tableti, nepravilno raspoređeni mali stolovi za kojima može da sedi četvoro đaka u isto vreme. Sa strane je jedan madrac gdje se pričaju priče i razredi su svi povezani jedni s drugima.
Kada nas je prvi put direktor proveo kroz školu prošli smo nekih desetak razreda. Oči su mi ispale od čuđenja zbog uređenosti i ugodnog ambijenta, ali najzanimljivije mi je bilo da nismo nimalo ometali nastavu. Deca i nastavnici su naviknuti da im neko prolazi kroz sobu, oni su radili svoj program i sve je izgledalo idilično. Deca, petogodišnjaci, rade u malim grupama odvojeno, ali predano svoje zadatke. I to nije bilo u samo jednom razredu, nego u svih deset.
S druge strane, spoljašnje igralište škole je odlično. Kao što sam video kod svih drugih škola. Ima puno zelene površine za trčanje i igru i super park s raznim spravama za penjanje. Uz to imaju mali bazen (krenuli su u celoj zemlji s velikom kampanjom da nauče decu da plivaju), baštu, teniske terene, fudbalsko igralište i još razna igrališta i igre nacrtane kredom na pločniku koje ne razumem. Uz navedeno ova škola (mislim da druge nemaju) im par životinja (kokoške, zečevi, zamorci) o kojima se deca brinu i sa kojima se igraju tokom odmora.
Četvrto: Knjige
Deca nemaju knjige, imaju samo radne sveske. Za prvi razred kupili smo šest radnihsveski, dve kemijske, tri flomastera, lepak, i jednu kiwi torbicu u kojoj se nosi domaći zadatak (nezahtevan u poređenju s našim – neka mala kratka aktivnost). U školi im ostaju sve stvari.
Peto: Ocene
Ovdje nema ocena. Ne znam tačno do kog uzrasta, ali do cca. 12-13 godina deca se ne susreću s ocenama. Školskom sistemu su važna samo 4 područja: jezik, pisanje, čitanje i matematika. I za to kategoriziraju decu jesu li ispred proseka (nacionalno), u skladu s prosekom, ispod proseka ili debelo ispod proseka.
Nema nikakvih bubanja informacija napamet. Deca se uče kroz igru. Čuo sam dosta zabrinutih roditelja koji su došli iz drugih zemalja, koji su pokazali bojazan kako na ovaj način deca neće ništa naučiti – ali su se na kraju uverili kako stvar funkcioniše.
Svakom detetu se pristupa individualno, gleda koji su mu potencijali i ide u razvijanje istih. Odvijaju se razgovori nastavnik-dijete-roditelj, gde kroz razgovor dete samo postavlja svoje ciljeve za nadolazeće razdoblje (u čemu je loše – šta želi da poboljša, i gde je dobro – šta želi da razvija).
