Džon: I gde su tu prosečne porodice? Koje, pretpostavljam, uključuju i nas, je l’ tako?
Robin: Da, zaista. Pa, ako uzmeš da „prosečne” porodice predstavljaju veliku većinu ljudi u sredini spektra, nasuprot nekolicini na njegovom „vrlo zdravom” i „vrlo nezdravom” kraju, nećeš primetiti ektremno negativne emocije koje sam upravo opisao – osim možda povremeno u slučaju izuzetnog stresa ili provokacije. Ali, nećeš naći ni naročito pozitivne stavove vrlo zdravih porodica – mada obične porodice mogu da budu takve ponekad, kad su dobro raspoložene, ili posebnim danima kad stvari idu dobro, ili kad su „na visini situacije” u nekom vanrednom slučaju.
Džon: Šta to onda znači? Kakve su zaista prosečne porodice?
Robin: One prema drugim ljudima imaju stav koji je u osnovi pomalo nepoverljiv. Naravno, uglavnom je to pažljivo prerušeno. Ali, ispod spoljašnjeg izraza pristojnosti ili ljubaznosti, gotovo uvek je prisutan u neku ruku oprezan, odbramben, proračunat stav. To je kao da osećamo da je dotok dobrih stvari sasvim ograničen, tako da neprestano moramo da pazimo da nam neko drugi ne uzme naš deo. Tu je prisutniji onaj stav „šta ja imam od toga”, čak i sa supružnikom ili detetom, da ne govorimo o komšiji ili strancu. Odnosi se fundamentalno posmatraju gotovo kao da su poslovni dogovori, pri čemu ljudi koji učestvuju u njima paze da dobijaju tačno onoliko koliko su ulož ili, ili se čak nadaju da će možda dobiti malo više, izvući mali profit.
Džon: Da, pa, nije mi posebno prijatno da priznam, ali počeo sam da shvatam da i ja uglavnom tako funkcionišem – osim ako nisam vrlo dobro raspoložen. Veći deo dana pokušavam da budem umereno ljubazan i podsticajan prema drugim ljudima, ali ako prilično brzo ne dobijem neku pozitivnu reakciju, nisam sklon da i dalje budem „fin”. Samo se isključim i zadržim minimum učtivosti. A opet, kao što si opisao, kad sam pod velikim stresom, primećujem da postajem vrlo „poslovan” u svojim privatnim odnosima: „Sada sam ja učinio ovo za tebe, i ovo, i ono, a šta si ti učinio?” Ipak, pretpostavljam da se ovi stavovi jednostavno prenose generacijama. Većina ljudi koje znam mogu da se sete svojih roditelja kako govore: „Posle svega što sam učinio za tebe…” ili „Cenićeš me kad me više ne bude…” Ali ti kažeš da zaista srećne porodice to jednostavno ne rade.
Robin: Izgleda da one ne moraju da izjednačavaju, računaju ili drže na oku emotivno knjigovodstvo da bi obezbedile ravnotežu. Kao što sam rekao, ponašaju se kao da imaju takvo obilje dobre volje i zadovoljstva da mogu slobodno da daju, prosto zato što im se sviđa da to rade, bez ikakvog elementa računice.
Džon: Dakle, to je prva karakteristika tih ekstremno zdravih porodica. Šta je drugo?
Robin: Druga važna crta mnogo više iznenađuje. Sećam se da me je, kad sam prvi put čitao o tome, prilično šokiralo, i da je prošlo neko vreme dok se nisam navikao na tu ideju. „Ljubav” koju te porodice imaju u takvom izobilju prilično je drugačija od onoga što ostatak nas podrazumeva pod tom rečju.
Džon: Kako to?
Robin: Pa, jedno značenje „ljubavi” jeste želja za bliskošću. Ali, bliskost može da znači dve stvari. Može da znači zadovoljstvo prisnosti ili može da znači zavisnost, osećanje vezanosti za drugu osobu na takav način da nalazimo da je prilično teško živeti bez nje. I zaista, za neke ljude, to čak može da znači čvrsto se držati, osećati sve vreme snažnu potrebu za onim drugim, uz mnogo patnje kad ta osoba nije u blizini – što, naravno, izaziva posesivnost i ljubomoru.
Džon: Šta je onda iznenađujuće u „ljubavi” zdravih porodica?
Robin: Ona uključuje bliskost i distancu. Oni su sposobni za veliku bliskost i naklonost; ali se takođe osećaju samodovoljno, sigurno i slobodno, tako da nemaju očajničku potrebu jedni za drugima. Kad su razdvojeni, mogu da se nose s tim savršeno dobro; zaista, umeju sasvim lepo da se provode i sami!
Džon: Oni ne „nedostaju” jedni drugima?
Robin: Pa, to zavisi od toga šta misliš pod „nedostajati”. Oni će sigurno pamti ti partnera s toplinom; uživaće u razmišljanju o njemu i prijatnim osećanjima koja to budi. Ali im on neće „nedostajati” u smislu da se osećaju jadno, da nisu u stanju da uživaju u drugim dobrim stvarima koje su u tom trenutku tu, pred njima.
Džon: Do koje su onda mere oni zaista emotivno nezavisni, u smislu da ne „trebaju” jedni drugima?
Robin: Sreća koju donosi odnos jeste luksuz, bonus. Tako da ostatak njihovog života nije pokvaren strahom da može krenuti loše, brigom o tome kako će se snaći ako izgube svog partnera. I, naravno, što više možeš da uživaš u životu i da se osećaš sigurno u sebe kad si sam, to zanimljivija osoba postaješ, i više toga imaš na raspolaganju da podeliš s partnerom kad se ponovo sretnete.
Džon: Još jednom, ako par jeste emotivno nezavisan, kad su zajedno neće se sećati sputani potrebama onog drugog – neće morati da paze šta kažu ili rade u slučaju da to ugrožava te potrebe – tako da će biti slobodniji da budu to što jesu.
Robin: A to je isto kao i davanje drugim članovima porodice prostora da rade svoje stvari, tako da se ne vrzmaju jedni oko drugih kao psi oko trpezarijskog stola, zabrinuti da će možda propustiti nešto.
Džon: Tačno. Koji to onda efekat ima na prisnost?
Robin: Pa, samo zato što mogu da uzmu prostor za sebe kada to požele, bez voljenih osoba koje pokušavaju da se čvrsto drže za njih ili da im izazovu osećaj krivice, osećaju se sigurno da se prepuste velikoj bliskosti i intimnosti u drugim trenucima.
Džon: Misliš, nema straha da, ako priđu suviše blizu, posle neće moći ponovo da se razdvoje i povrate svoju nezavisnost. Robin: Tačno tako. U početku izgleda paradoksalno, ali zaista je očigledno da što više „odvojenosti” staviš na jednu stranu vage to više „zajedništva” možeš da staviš na drugu stranu.
Džon: Dok, međutim, što ti više „trebaju” drugi ljudi, to više moraš da ih kontrolišeš?
Robin: Neizbežno. Suprotno tome, što si sigurniji u svoju sposobnost da se snađeš i sam, manje ćeš imati potrebu da kontrolišeš svog partnera. Možete da uživate jedno u drugom, umesto da samo osećate potrebu i brigu da ti onaj drugi neće dati ono što ti treba! I onda će vas svo to zadovoljstvo oboje održavati i dati vam još više sigurnosti kad ste razdvojeni. Uzlazna spirala, umesto silazne, umesto „začaranog kruga” zasnovanog na zavisnosti i čvrstom držanju za druge.
