Ne izlazim iz kola, a i da izlazim, ne verujem da bih menjala stajling. Nemam ni vremena ni nerava u 7 ujutru za stajling. Divim se ženama koje imaju. Zato ne izlazim iz kola nego tako čupava i u pidžami, kad ostavim Vuka, nagrnem onaj termos sa kafom, pojačam radio do daske i pevam najglasnije što mogu sledećih 15ak minuta do kuće.
Dan prosto proleti. Doručak, sudovi, Mateja se penje na policu sa tv-om, spremanje ručka za bebe, spremanje ručka za nas, jedan veš peri, drugi suši, treći peglaj, Mateja istresao sve tri kutije sa igračkama i rasplakao bebe, daj im svima imunopodstrekače, presvuci ih posle obroka, presvuci ih posle nužde, skini Mateju sa stola, obuci ih, izvedi napolje, izmori Mateju kako bi mogao da ruča i spava, povratak, ručak, presvlačenje, Mateja prineo tabure prozoru i penje se na njega, uspavaj Mateju, Mateja izbacuje dnevno spavanje, Mateja ne izbacuje pelenu, idi po Vuka u školu, preslišavanje “Šta ima novo u školi i šta ste radili – kako ništa i što mi plaćamo tu školu uopšte”, zatim kombinovana tehnika igranja sa bebama, pomaganja Vuku oko domaćeg, izvlačenja Mateje iz potencijalno opasnih situacija, pelene, pelene, pelene, pelene…tu negde bebisiterka odlazi.
Večera, kupanje – tu negde Milan dolazi. Tako sam ovaj tekst pisala otpilike mesec dana. Možda koji dan više. i, što je najgore, sad ga čitam i pitam se kakvu poruku šaljem budućim mamama?! Sve sam ovo tako dugo pisala i trudila se onoliko da budem duhovita ?!? Ako ostavim ovako, niko živ ni normalan ne bi sebi ovo poželeo. Ako uzmem da izbacujem i menjam, ublažavam – biće to samo još jedna laž u moru laži i gluposti koje čitamo u medijima. Ali, ako dodam i drugu stranu istine, onda će ljudi ili a) pomisliti da sam potpuno luda ili b) poželeti i sami da iskuse nešto neverovatno i čudesno kao što je – imati četvoro dece.
Istina koja je ovde nedostajala je da se svako jutro budim i svako veče ležem zahvalna zbog sreće koja nas je zadesila. Istina je i da, dok mi oči cure od umora i čini mi se da imam pesak u njima jer boli i treptanje – to što ugledam pred svojim očima između dva bolna treptaja toliko je lepo i veliko i smeje se najslađe na svetu a zove se “Da, ispunio mi se san”.
Istina je da je pakleno naporno ali i da znamo svi da će proći. I da će nam posle biti žao kako je brzo prošlo. I da nema ničeg lepšeg i važnijeg na svetu nego kada pronađete osobu sa kojom se toliko zavolite da postanete JEDNO, a nove verzije vaše ljubavi rastu pred vašim očima debele i nasmejane, čupave i smetene, nemoguće i neodoljive. Taj osećaj, u svoj njegovoj silini i lepoti, nažalost – ne umem da vam opišem. Smatram ga predragocenim. Ali želim vam da ga doživite. Od srca.
Autor: Jelena Helc Vesković
Izvor: Bebac.com
