Jedna mama je podelila svoju priču o tome kako je razgovarala sa svojom ćerkom i njenim prijateljima o politici. Pročitajte, tako da se možete spremiti pre nego što vas deca iznenade pitanjem “Za koga ćeš da glasaš?”.
„Moja najstarija ćerka ima 10 godina. U ovoj dobi, deca mnogo razgovaraju o svetu oko sebe. U tom su uzrastu kada su dovoljno samouvereni da postavljaju pitanja o stanju u svetu i društvu koje ih okružuje. Jednom prilikom njena drugarica me je pitala za koga ću glasati.
Nije da nisam ponosna na to za koga ću glasati, niti sam tip osobe koja izbegava razgovor o politici. Problem je što ona nije moje dete. U političkom pejzažu koji je postao sve komplikovaniji tokom poslednjih godina, svesna sam da bi svi trebalo da budemo oprezni pre nego što podelimo informaciju o tome za koga glasamo, posebno kada pričamo sa decom, koja je te infromacije podeliti sa svojim roditeljima ili drugima.
Imala sam dobar osećaj da porodica drugarice moje ćerke glasa kao i mi, pa sam odlučila da podelim sa njom… i to je bilo to. Brinula sam se da će postaviti više pitanja — Da li da ih detaljno objašnjavam? Da li da ignorišem njene zahteve za informacijama? Zar to nije ono što želimo, da deca postavljaju pitanja i osećaju se osnaženo da razgovaraju o pitanjima koja ih direktno pogađaju?
Ali to je bio kraj. Bila je radoznala za koga glasamo, i podelila sam to sa njom.
Sada se pitam koliko daleko možemo ići u političkom razgovoru sa 10-godišnjacima. Ako želimo otvorenu komunikaciju sa decom, ako želimo da budemo viđeni kao „mirna luka“ i „sigurna mama“ kojoj mogu sve da kažu, da li treba da vodimo računa o načinu na koji vodimo ove razgovore?„
Socijalizacija i namera
Naša deca se stalno socijalizuju, čak i kada to ne nameravamo.
„Socijalizacija se ne odnosi samo na ono što govorimo, već i na ono što ne govorimo. Takođe, spoljašnji svet stalno socijalizuje decu, a ta dualnost ima različite posledice za različite porodice sa različitim perspektivama i iskustvima,“ kaže dr. Anne Marie McClain, asistentkinja sa Univerziteta u Bostonu.
Iako McClain veruje da deca treba da čuju, razgovaraju i raspravljaju o politici na razvojno prikladan način, to ne znači da je to pravo rešenje za svako dete i svaku porodicu. Kaže da, kada se suočavamo sa situacijom poput ove, treba da se zapitamo koji je naš cilj u deljenju ili skrivanju informacija od dece. Ako želite da podelite kako biste edukovali dete koje nije vaše o politici ili ukazali zašto verujete da je vaša podrška određenom kandidatu pravi izbor, možda ne treba to da radite. Ali ako želite da stvorite otvoreno okruženje i omogućite im da se osećaju osnaženo da postavljaju pitanja o stvarima koje čuju, čitaju i vide, u redu je da pričate o tome.
„Socijalizacija nije uvek verbalna. Time što ne kažemo nešto ili kažemo ‘ne želim o tome da pričam’, i dalje šaljemo poruku našoj deci i njihovim vršnjacima. Važno je razmisliti kakvu poruku želite da im pošaljete,“ kaže McClain.
Dakle, treba da razmislimo šta želimo da naša deca i njihovi prijatelji nauče iz razgovora sa nama.
Da li želimo da im kažemo da politika nije tema za decu, ili želimo da otvoreno komuniciramo i normalizujemo drugačiji pristup?
Ključno je da kao odrasli, budemo svesni da će poruke koje šaljemo deci oni potencijalno i ponoviti“ kaže ona.
Sveprisutnost politike
Istina je da naša deca neprekidno apsorbuju politiku. Čuju reklame, vide emisije na TV-u, čuju razgovore odraslih.
Tako da ne možemo sakriti politiku od njih. Ali umesto da se fokusiramo na razgovore o konkretnim političarima, ili našim glasačkim izborima, trebalo bi da razgovor o politici vodimo imajući na umu širu sliku:
- Šta želimo da znaju o politici i svetu koji nasleđuju?
- Kako želimo da se suočavaju kada se ne slažu sa nekim?
- Kako da postave svoje granice?
- Kako da kritički razmišljaju?
- Kako da se zalažu za ono u šta veruju?
Kada je reč o razgovorima o dezinformacijama, McClain takođe napominje da je svako različit. Ono što se meni može činiti kao dezinformacija, možda nije dezinformacija za porodicu drugog deteta, recimo prijatelja vaše ćerke ili sina. Pa ne bi trebalo da mi pokušavamo da ih obrazujemo i od dezinformacije pravimo lekciju.
„Možete postaviti deci pitanja kao što su: ‘Gde si to čuo?’ ‘Šta te je navelo na to da misliš?’ ‘Kako možemo da proverimo da li je to tačno?’ Možete prekinuti dezinformaciju govoreći nešto poput: ‘Nisam sigurna da je to tačno’ ili ‘Trebalo bi da to proverimo.’
Razgovor o politici sa decom i njihovim prijateljima ne znači da treba da organizujete debatu i počnete da pričate o politici ili reformi. Kada vaša deca i njihovi prijatelji postave pitanje za koga glasate ili zašto podržavate određenog kandidata, oni zapravo uče kako da razgovaraju o politici i kritički razmišljaju.
„Važno je da deca znaju da mogu da razgovaraju sa nama odraslima, jer socijalizacija od poverljivih odraslih u njihovim životima može značajno uticati na ono u šta naša deca veruju i kako reagiraju na određene situacije,“ kaže McClain.
Umesto borbe protiv dezinformacija i informisanja dece, zapravo je važno učiti ih kako da se nose sa određenim informacijama, kako da kritički promišljaju, da bi bila osnažena i spremna da razgvaraju van porodičnog doma. Bilo da je to sa vršnjacima ili kroz svoje lično razumevanje, pružanje resursa o tome kako razgovarati o politici i šta to može značiti za različite ljude donosi im mnogo više koristi nego samo znanje o tome za koga ćete glasati.
