Pusti dete da rizikuje da padne, da se udari ili ogrebe – to je zdravo za motoriku, snalažljivost, samoočuvanje, inteligenciju, samopouzdanje, imunitet.
Ako niko ne traži svoju igračku, ona je javna. Kako da dete pita za korišćenje kada nema pojma čija je. Njegova je.
Ako drugo dete traži svoju igračku koju drži vaše dete – pusti decu da komuniciraju. Iako njihovo „molim“ i „hvala“ više liči na vrisak mački u teranju – to je i dalje pregovaranje i komunikacija. Dokle god možeš da izdržiš – što duže to korisnije za samopouzdanje i socijalizaciju.
Ne govori tuđoj deci (i drugim roditeljima!) kako da se ponašaju, šta mogu i šta ne mogu, šta je dozvoljeno a šta nije. Pokaži malo skromnosti i samokontrole i sačuvaj svoje pametovanje za svoj blog ili fejsbuk.
Ne pitaj za uzrast i verbalni/motorički napredak deteta. To je lično, i uvredljivo za vaše dete.
Pročitajte i: Ovako izgledaju igrališta budućnosti
Ne vređaj i ne tuci. Nikad, nigde i ni u šali (iako bi, barem ovo, trebalo da se podrazumeva).
Da li ova pravila rešavaju sve konflikte na igralištu? Naravno da ne. Ne možemo da se ponašamo isto u svim situacijama.
Neću umesto mog trogodišnjaka tražiti njegovu igračku koju drži drugo dete (jer je njemu trenutno potrebno da vežba komunikaciju i dogovaranje), ali ću pomoći svojoj jednogoipogodišnjoj devojčici da do nje dođe (jer ona se bori i otima za svoje stvari od jutra do mraka, a na igralištu joj treba da se na miru sama pogira).
Izvor: Zmajka
