Kаkо smо izbаcili ТV iz kućе?

Оvim је, mоždа i simbоličnо, u nаšој mаlој pоrоdici pоčео pоkrеt оtpоrа stеrеоtipimа i glupоstimа.

Piše: Dragana Mujezinović

To se desilo u leto pre dve godine. Bližio se kraj avgusta, privodili smo kraju promenu rasporeda u stanu. Dnevna soba je ustupila mesto dečjoj sobi. Ove godine počinje i muzička škola, moj pijanino je sada tamo gde treba da bude. Obrni-okreni, sve što je potrebno za rad i igru, najzad je dobilo svoje mesto.

Mesta jedino nije bilo za televizor. Možda smo i mogli da se nekako snađemo, ali nismo. Ustvari, sve se dobro namestilo. Već duže vreme smo gunđali kako ta sprava traži previše vremena i prostora. Trebalo je naći način da ga se rešimo, a da malac ne misli da je to kazna. Bakin tv je bio prastar i odlučili smo da spojimo lepo i korisno. Naš televizor je bio dodeljen baki, a mi ćemo sebi da kupimo novi kad budemo imali para. Baki ipak više treba nego nama. Malac je to odlično primio. Moglo bi se reći i da je bio jako ponosan što čini dobro delo.

Glеdаti ili nе glеdаti

Moram da naglasim da mi nismo branili gledanje tv programa. Ono što je izazivalo brigu bilo je povezano sa sadržajem svih tih emisija. U prepodnevnim terminima su prikazivane emisije na kojima stoji da nije za mlađe od 14, 16, itd. godina. A kad je vreme da ti mlađi nešto gledaju? I to je ozbiljno počelo da nam vređa inteligenciju. Kod dece, te slike što se brzo mrdaju izazivale su stanje budne hipnoze. E, to nam je uteralo strah u kosti.

“Trebalo je naći način da ga se rešimo, a da malac ne misli da je to kazna.”

Želim da stanem u odbranu dece, jer shvatam koliko je teško odupreti se tom ringišpilu slika i tonova. Ni odraslima to ne polazi za rukom. Svim roditeljima je jasno kao dan, da onog momenta kad je nešto zabranjeno, ne prestaje da bude predmet želje. Ta magična reč „ne“ ili „nemoj“ odjednom svu pažnju, želje i akcije usmerava baš ka tome.Živele nove tehnologijeMorali smo da budemo lukavi. I bili smo. Umesto da branimo, omogućili smo mu da može da gleda neke druge sadržaje. I tu na scenu stupaju moderne tehnologije.Računari, fleš memorije, internet…i da ne zaboravim Jutjub. Zahvaljujući svemu tome, konačno možemo da gledamo ono što nam se gleda, kad nam se gleda, i koliko puta nam se gleda. Ovom prilikom se silno zahvaljujem svim dobrim i vrednim ljudima koji postavljaju sve te linkove i čuvaju od zaborava omiljene crtaće, dečje serije, filmove.

“Zašto mi se stalno natura ideja o tome da silno nešto propuštam ako ne buljim u to čudo?”

Važna stvar je i finansijski momenat. Nije bilo dodatnih ulaganja. Upotrebili smo ono što smo već imali u kući. Nije neophodan brz internet. Sada sa prijateljicama razmenjujem fleš memorije na kojima su filmovi koji nam se gledaju. Kao što razmenjujemo knjige, muziku i recepte.

Konačno ne moram više da strepim da li će neka neprimerena reklama da prekine film upravo onda kad joj nije vreme. Uzdržaću se od navođenja sadržaja tih neprimerenih reklama. Za mene već odavno nema pristojnih. Barem ne na našim kanalima.

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst:

Tagovi :deca i mediji, Dragana Mjujezinović, gledanje televizije, porodični život, reklame štetnost, roditeljstvo, televizija, vaspitanje

Slični članci koji vas mogu zanimati:

Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO

Neću da moja deca pamte patike od 200 evra!

1 komentar.

Miloš ·24. 10. 2016 · Reply ·Citiraj
Apsolutno se slažem! Mi još uvek nismo izbacili, ali ga jako retko uključujemo i mnogo je bolja atmosfera u dnevnoj sobi nego kada radi TV. Previše odvlači pažnju od lepših stvari i komunikacije uživo.