I tako… Sedneš onda sa papirom i olovkom i kreneš da mozgaš kako od dve srpske platice da obaviš toliko skupih građevinskih radova.(Da, znam da smo srećni što uopšte radimo. Izvinite svi nezaposleni…) I gde da sečeš. Iz kog praznog da prespeš u neko šuplje? I da li je to šuplje bušno, pa će nešto iscureti? A mozgali smo. Cela tri meseca.
Pošto sreća prati hrabre, rešila je da nas „zaprati“. Ništa nismo dobili na poklon ali robu na rate u Srbiji možeš smatrati poklonom. A posebno ako nisu rate za banku. Dakle, radovi su krenuli, i sa njima rate. Ali, Bože moj, to je bilo jedino moguće a samim tim i najbolje.
Svi radovi na kući, značili su samo jedno. Ove godine nema šanse da pravimo proslavu slave. Biće samo slava. I bi slava. Ona prava, sa skromnim svečanim ručkom za nas, sa kolačem, žitom, svećom i vinom. Slava na kojoj smo svi mogli svečano obučeni i srećni da odemo u crkvu, na liturgiju i sečenje kolača. Slava na kojoj smo pročitali akatist našem svetitelju i slavaricu. Slava na kojoj nije bilo gostiju ali su mi se deca tada pričestila prvi put na dan krsne slave. Bio mi je to znak da je konačno onako kako treba. Bila sam duboko ganuta kada je naš sveštenik izneo putir sa svetom tajnom pričešća. Dan je bio čaroban, u pravom smislu te reči.
Nismo mogli da verujemo da nema one jurnjave, bolova u leđima i kilometara listova kupusa za sarmu. Našim prijateljima i rodbini smo javili da nema gozbe. I naravno niko se nije naljutio.
Cele te godine nakon prve slave bez proslave, više smo se viđali sa ljudima. Leti bi nam svaki vikend bio unapred ugovoren, imali smo bolju i opušteniju varijantu da nadomestimo tu proslavu .Napolju, u hladu drveća, na kafi ili ručku spremljenom bez žurbe. Mogli smo da pričamo sa svakim od dragih ljudi u miru i natenane. Par godina kasnije priznaće nam mnogi od njih kako nam dobronamerno zavide zbog te hrabre odluke, i kako su i oni u premišljanju da se odluče za isto. A za još koji par godina, neki od njih će krenuti našim stopama.
Jer kakva je blagodet jednoj porodici da napravi krkanluk u slavu svom svetitelju a on se recimo podvizavao i postio strogi post. Ili je u nekoj pustinji jeo samo biljke. A još pri tome finansijski naude sebi i svom opstanku u ova teška i nehumana vremena. Ali, tu glavnu odluku igraju odsustvo hrabrosti i robovanje predrasudama. Ljudi se stide da prestanu sa tom proslavom. Plaše se da će ih smatrati propalim zbog toga, siromašnim a samim tim i neuspešnim. Još uvek im je važno mišljenje okoline, a ne pravo stanje stvari. Znam ljude kojima mnogo nečeg nedostaje u životu i mnogo se odriču, ali goste na slavi imaju. Kako da kažeš rodbini da ti treba nov bojler i dušek i da zbog toga nisi u prilici da praviš gozbu_A opet, najvažnije je ono što osećaš u duši, ono što moliš svog sveca zaštitnika, kakav si čovek. Ne bahanalije za koje se kupi gotov kolač u pekari, onaj u koji nije stavljena sveta vodica koju je osveštao sveštenik. Ili se ne kuva žito za Aranđelovdan jer je on živi svetac. Kaže meni jedna bakica: ”Pa što žito aranđelu, on nije umro?“ Nije mi se dalo da joj objašnjavam da nije ni bio živ, jer je bestelesna sila nebeska. A i da je bio živ, pa se upokojio, pred Gospodom su svi svetitelji živi. I da je žito žrtva koja se prinosi za pokoj duše mrtvih predaka… A verovatno mi ne bi ni verovala.
I tako… Kao u mnogim stvarima svojstvenim našem narodu, suštinu smo zaboravili, i držimo se samo gole forme. I to samo onaj deo koji nam se dopada i koji nas prikazuje u boljem svetlu.
Одавно нам је требао један овакав текст написан на овакав начин! Свака част радо читаној госпођи Јасмини за храброст! Велики поздрав!
Zna se sta je potrebno da se proslavi Slava i nema potrebe za dvadeset vrsti kolaca i ostalih nebuloza ali slaviti je u krugu porodice bez kumova i prijatelja mi je besmisleno!
Сјајан текст!!! Морам признати да смо и ми одахнули што две године нисмо прослављали са 20ак гостију као раније (прво кад сам се породила неколико дана пре славе, а друге године кад нам се ћерка доста разболела баш пред славу), тако да смо након тога свели госте на десетак. Знам за неке породице које су исто тако дигле руке од класичног славског ручка јер домаћица и домаћин једва стигну да се виде с гостима од силног постављања, слагања ордевера итд. Решили су да поставе не претерано обилан шведски сто и да лепо седе и попричају с гостима уз кафу, а гости могу да замезе кад пожеле.
Заиста је најбитније да тог дана породица оде у цркву, на миру прочита молитве, окади дом и упали кандило, и да се пре свега окупи у радости и здрављу.
Drage moje domacice, imala bi svasta reci vezano za nacin kako danas proslavljamo slavu. Ali evo ja da pricam u svoje ime. Svake godine slavim dve slave, u svojoj kuci i kod mojih roditelja,moju decojacku slavu. Ne znam gde se vise umorim. Ali tu nisam u pitanju ja vec moja deca i kakav primer im ja dajem. Oni su dva decaka od deset i 4.5 godine. Od prosle godine poceli su da mi pomazu u spremanju kuce za slavu, onoliko koliko oni mogu. U mojoj kuci bude blizu 50 ljudi za slavu za dva dana. Da li je puno? Jeste. Ali to je jedina prilika kada neka rodbina nadje vreme da nas poseti , jer na slavu se mora otici. I pomirila sam se sa tim da ne moram ja da se ja ispricam sa svim gostima, vec da njima omogucim sa se medjusobno vide i ispiricaju. A pre svega da pokazem svojoj deci da se moraju za nesto zrtvovati i da svako u porodici mora da da svoj doprinos. Ja sigurno necu biti ta koja ce da prekine tradiciju. U mom slucaju deca mogu sa dedom da odu u crkvu na taj dan,a ja na dan slave mogu da se samo da se pomolim bogu da unese mir i blagostanje u kucu moje porodice.
Мислим да свако од нас може да изнедри сличан текст, за ову или сличну животну ситуацију. А шта се ту десило, бојимо се да мислимо, да кажемо, јер, мислимо шта други мисле, мислимо туђим главама, само своје главе не поштујемо, своје мишљење немамо, или имамо али се опет плашимо. Та матрица, и сличне, се понављају у ИКС случајева ( посао, породица, изасци, одевање, храна, навике…)… СМУТНА су времена: не будемо ли мислили својом главом, и слушали своје срце, неће добро бити ни нама, ни нашим ближњима.