Mi smo zajednica visokoobrazovanih pojedinaca čija će se plata večito vrteti oko republičkog proseka (uglavnom malko ispod njega)
Foto: Freepik
Kolumna: Sunđeri i krede
Autor: Boris Jašović
Kažeš da je nama u prosveti lako. Da slobodnog vremena imamo za izvoz. Da ništa ne radimo. Da ništa ne proizvodimo. Da smo paraziti na grbači budžeta. Ušuškani bezbrižno u državne jasle. Da nam letnje ferije traju tri meseca a zimski raspust dva. Da smo odviše plaćeni za posao koji otaljavamo. Da ’vatamo zjale. Da smo neradnici. Da smo krivi što smo živi. Da smo ološ.…
Ne nabrajaj dalje dragi moj nasedaču na dnevnopolitičku propagandu.
Mi smo samo skupina visokoobrazovanih ljudi koji nikada neće osetiti ugodnost napredovanja u karijeri. Mi smo zajednica visokoobrazovanih pojedinaca čija će se plata večito vrteti oko republičkog proseka (uglavnom malko ispod njega). Mi smo fabrika visokoobrazovanih radnika koji proizvode znanje. Mi smo konzilijum visokoobrazovanih vaspitača koji se bavi krpljenjem rupa u vaspitanju tuđe dece. Mi smo poligon visokoobrazovanih pacijenata nad kojima država vrši reformske opite…
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Država prosvetnoj zajednici ionako više odmaže nego što pomaže. Svojim kopi-pejst pravilnicima i ostalim podzakonskim aktima, prepisanim iz kakve ilustrovane europske slikovnice pod radnim nazivom “Kako od prosvetnog radnika napraviti idiota?” – država urušava i ono malo autoriteta što se zadržalo na rubovima poziva koji predano obavljamo.
Ministarstvo olako podleže inovacijama čija se jedina svrha ogleda u racionalnom smanjenju broja zaposlenih i kontinuiranom proizvođenju armije jeftinih radnika. Istih onih koje će samo rmbačiti a pritom neće postavljati suvišna pitanja (za šta je potrebno humanističko obrazovanje i građansko vaspitanje). Oni drugi – sposobni da postavljaju „suvišna“ pitanja (s diplomom državnog fakulteta u džepu), ipak neće biti ovde jer će prethodno strugnuti u inostranstvo – znanjem za imanjem.
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Kad ne uviđaš mnogo toga previđaš, poštovani prosvetni radniče. Recimo, ti koji si u srednjoj školi – opažaš li podlu lingvističku korekciju tradicionalnog poziva koji obavljaš, a koju su bez tvoje saglasnosti izvšili oni “gore”?
Više nisi profesor već nastavnik!
Da li cenjeni prosvetni radniče primećuješ da te oni “odozgore” neprestano posipaju pepelom pseudodemokratskih normi kojima ti zatrpavaju autoritet neophodan za rad između četiri školska zida?
(Baš ih briga kad u tvojoj koži nisu).
Da li uvaženi prosvetni radniče uviđaš kako ćeš obrati bostan zelen ako ti neki problematikus izminira čas a ti ga usled nepostojanja sredstava za sankcionisanje delikventnog ponašanja još i udaljiš sa časa?
Da li shvataš da će te u tom slučaju autoriteti iz onih “gore” kabineta olako optužiti da ne obavljaš valjano posao za koji si plaćen?
Da li pretpostavljaš, prosvetni radniče, da ćeš biti prekoren da nisi kompetentan za posao za koji si školovan (jer šta si zaboga činio na svim onim silnim i beskorisnim ad hok seminarima i stručnim usavršavanjima?)
Da nisi pedagog – natrljaće ti na nos neki „odozgore“ demagog.
Štaviše, i direktor ćete načepiti iz neke svoje kombinatorske obaveze prema onima “gore”.
Rečju, bićeš optužen da ne umeš obezbediti ugodan ambijent za nesmetano odvijanje nastave.
Zameriće ti da si smeten i nesposoban da usred leopardovog kaveza nahraniš izgladnelog leoparda jednim pilećim krilcem. (Metaforički rečeno).
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
O nastavnim ambijentima inače brinu državni činovnici koji u svojim ušuškanim kabinetima ispunjenim aromom lavande, udobno zavaljeni u kožne fotelje na točkiće, promišljaju na koji to način dobar nastavnik (koji jedva krpi kraj s krajem), može kreirati ugodan ambijent za nesmetano obavljanje nastave, i to bez elementarnih sredstava za sankcionisanje ponašanja problematičnih učenika, u atmosferi koja neodoljivo podseća na onu iz zabelske menze.
„Ajde, bre, pa to uopšte nije tako teško“, izgovoriće dobro ušuškani aparatčik (jedan od onih “gore”), sa nula minuta u nastavi – samopregorno zamišljen nad vrlim kompetencijama prosvetnih radnika ove zemlje.
Da nije divno bilo bi krasno.
A tu je i neizostavni formalizam i otuđenje koje iz njega proističe. Jer svo to jalovo ispisivanje planova, priprema, polugodišnjih i godišnjih izveštaja… Sve to beskorisno trganje hartije, nepotrebno zatrpavanje kompjuterske memorije i izigravanje savršene birokratske organizovanosti…, neminovno vodi jedinom mogućem ishodu – Marksovom shvatanju otuđenja.
(“Evo ga još jedan marksista koji cmizdri za prošlim vremenima i komunizmom koji nas je pedeset godina vukao za nos!” – besno će prokomentarisati spečeni čitatelj ovih redova koji živi u najboljem od svih svetova).
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Prosvetni radnik u zemlji Srbiji, jeste slika i prilika Marksovog otuđenog čoveka – i to je na žalost realnost o kojoj glasno treba zboriti.
Formalizam otuđuje prosvetnog radnika od predmeta koji predaje – ali ga (ne zavaravajmo se suprotnim mogućnostima), takođe otuđuje i od učenika kojima predaje.
Sindikalizam koji postaje samom sebi svrha, otuđuje jednu grupu prosvetnih radnika od druge, treće i četvrte grupe prosvetnih radnika.
Neformalne klike unutar prosvetne zajednice otuđuju prosvetnog radnika od drugog prosvetnog radnika.
Puko menadžerisanje i partitokratska nadgradnja otuđuju direktore škola od baze prosvetnih radnika.
Racionalizacija i politika štednje, provučene nežno kroz em-em-efovske ušice makroekonomske stabilnosti, otuđuje ministarstvo prosvete od egzistencijalnih i profesionalnih problema zajednice prosvetnih radnika.
Rečju, dehumanizacija vrca na sve strane. A dehumanizacija je sastavni deo otuđenja koje proždire uzajamnu solidarnost učitelja, nastavnika, profesora…
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Zato, pre nego što rafalno ožežeš po prosvetnim radnicima, dragi moj nasedaču na dnevnopolitičku propagandu – tvrdeći da je nama u prosveti lako, da slobodnog vremena imamo za izvoz, da ništa ne radimo, da ništa ne proizvodimo, da smo paraziti na grbači budžeta, ušuškani bezbrižno u državne jasle, da nam letnje ferije traju tri meseca a zimski raspust dva, da smo odviše plaćeni za posao koji otaljavamo, da ’vatamo zjale, da smo neradnici, da smo krivi što smo živi, da smo ološ.… Dakle, pre nego što sve to sasvim nekritički ustvrdiš, poštovani nasedaču na dnevnopolitičku propagandu, shvati da smo mi najpre (i pre svega) zajednica visokoobrazovanih ljudi koji su isuviše otuđeni jedni od drugih (i od primarne uloge intelektualca koji slobodno govori), te isuviše fini da bi ti kolektivno i javno odbrusili da se tornjaš. (I zbog toga nam, veruj, nimalo nije lako).
No, ne vredi plakati. Čemu gorke suze liti?
Izvor: Zelena učionica
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: OBRAZOVANJE
Nastavnica koji svojim đacima pravi igračke po njihovim crtežima
Nastavnica jedne autralijske škole obradovala je svoje učenike za Božić tako što im je kao iznenađenje napravila plišane igračke inspirisane njihovim crtežima. Svih 22 đaka šestog razreda dobili su plišane...
Nagrada za najboljeg gimnazijskog profesora nosiće ime Jovana Kneževića
U svečanoj sali Šeste beogradske gimnazije održana je komemoracija profesoru Jovanu Kneževiću koji je preminuo u subotu. Komemoraciji, koja je počela minutom ćutanja, u punoj sali prisustvovali su nekadašnji učenici...
Neću više da crvenim na roditeljskom!
Dan kao i svaki drugi. Razdragana sam napustila kancelariju, svratila do pijace po neki zeleniš i krenula po sina u školu. – Mama, zvala te je učiteljica da sutra dođeš...
Dobrica Erić: Pismo učitelju
Dragi gospodine Učitelju, ne znam Da li si na ovom ili onom svetu Tvoja reč je za mene bila kao sezam Kojim se otvaraju gradine u cvetu. Naučio si me...
Nema komentara.