Polovinom prošlog veka, većina američkih porodica imala je u kući samo jednu knjigu, Bibliju. Ako je neko i poželeo još jednu, nabavljao je obavezno „Kako vaspitavati dete” po doktoru Spoku. Ovaj vredni pedijatar, psihoanalitičar, potpuno je obrnuo tradicionalni vaspitni stil. U centar neprikosnovene pažnje postavio je ljubav, individualnost, poštovanje želje i dečije ličnosti. Knjige doktora Spoka prevedene su na pedesetak svetskih jezika i štampane u desetine miliona primeraka.
Neku deceniju kasnije kada je bejbi-bum generacija stasala, Spok se pokajao. „Prevario sam se”, izjavio je i priznao da i on kao i njegove kolege snosi deo krivice zbog pogrešno usmerenih pobuna tadašnje omladine. „Mi smo minirali poverenje roditelja u same sebe. Preterano popuštanje ohrabrilo je decu da zahtevaju sve više i više…”
„Model doktora Spoka” ipak je postao jači od njegovog kajanja. Proširio se po svetu i razvio nove stilove. U Švedskoj je krajem sedamdesetih roditeljima uvedena zabrana fizičkog kažnjavanja dece. Kada je krajem osamdesetih doneta Konvencija UN o pravima deteta nađen je novi alibi, a mama i tata postali su „sumnjiva lica” u još tridesetak zemalja sveta.
Tihi rat za državnu kontrolu roditeljskih prava stigao je i kod nas. U nacrtu Građanskog zakonika koji ulazi u javnu raspravu za roditelje koji telesno kažnjavaju svoju decu predviđene su ozbiljne sankcije.
Zagovornici udara na batinu pozivaju se sve češće na nasilje nad decom i potrebu „humanizacije” odnosa u porodici. To zahteva uvođenje novih standarda i vaspitanje isključivo „ljubavlju i posvećenošću”, poštovanje dečijeg dostojanstva i njegovih prava.
Protivnici stvar vide kao prikriveni udar na porodicu i nedopustivo mešanje države u privatni odnos roditelj–dete. Sve to, tvrde, moglo bi da podrije roditeljski autoritet i proizvede generacije „prezaštićene”, razmažene i nesposobne dece. Zalažu se za dopuštenu razumnu telesnu kaznu koja donosi više koristi nego štete.
Istorija vaspitanja prepuna je sporova. U primitivnim zajednicama dete je smatrano nepotpunim i razuma lišenim bićem koje tek obredom inicijacije stupa u svet odraslih. Antička zajednica bila je prilično ravnodušna prema ličnosti deteta a vaspitanje je bilo uslovljeno uglavnom potrebama državnog uređenja. Mali Spartanci bili su potpuno drugačije vaspitavani od svojih vršnjaka u Atini. U novom veku jedina konstanta bila je ambivalentnost u odnosu prema detetu. Međutim moderno doba, od Rusoa naovamo, vaspitanje definiše kao izgradnju celovite, samostalne i odgovorne ličnosti sposobne da živi od svog rada i zalaganja.
Taj proces izgradnje prevashodno se odvija u porodici. Ona je, kako kaže Frensis Fukujama, srce civilizacije. Najznačajnija društvena institucija. Ona je laboratorija koja oblikuje karaktere dece, daje im trajna uputstva za suočavanje sa izazovima sveta odraslih. Uprkos stalnim pritiscima, udarima „moderne” i društvenim promenama njena superiornost ostaje neokrnjena, a njen rok trajanja još nije istekao.
Zbog toga u ovom sporu o batini u vaspitanju valja više verovati porodici nego državi. Pravu meru vaspitanja pre će naći samosvesni roditelj nego administracija koalicionih vlada ili „nezavisni” aktivisti. To je, na kraju krajeva, priznao i dr Spok.
