Koliko dugo pričamo bajke?

Koristeći tehnike evolucione biologije, antropolozi su ustanovili da neke od naširoko poznatih bajki postoje više od sedam hiljada godina

Tekst: Ivana Nikolić

Čiji su Ivica i Marica, odnosno Jancsi i Juliska? Ili je ispravnije Hänsel und Gretel? Da li su ovu bajku ispričali Srbi ili Mađari? Ili je u pitanju nemačka narodna bajka koju su adaptirala čuvena braća Grim i objavila 1812. godine? A možda priča o gladnom bratu i sestri koji nailaze na zlu vešticu ima korene mnogo dalje od nemačkog govornog područja?

Razočaraću vas – ne postoji potpuno tačan odgovor na ovo pitanje. Iako mnogi podrazumevaju da su Ivica i Marica stara nemačka bajka koju su zabeležila braća Jakob i Vilhelm Grim, postoje i oni koji tvrde da slične verzije ove bajke postoje u Francuskoj i u baltičkim zemljama. Ima i objašnjenja da je poznata bajka nastala u 14. veku kada je nestašica hrane pogodila Evropu i ostavila mnoge da skapavaju od gladi. Neki, pak, kažu da se pojavila i pre toga u protoindoevropskoj zajednici i da su je pričali na svečanim ceremonijama koje su slavile važne promene u životu pojedinca, poput rođenja, smrti ili sklapanja braka.

Kakav god da je odgovor na ovo pitanje, jedno je sigurno – čari i misterije usmene tradicije vekovima fasciniraju i intrigiraju i nas, laike, i naučnike, antropologe, sociologe, biologe. Tako su se među fasciniranima našli i Sara Grasa da Silva sa Fakulteta za društvene i humanističke nauke Novog univerziteta u Lisabonu i Instituta za proučavanje literature i tradicije, i Jamšid Tehrani sa Odeljenja za antropologiju i Centra za koevoluciju biologije i kulture britanskog univerziteta u Daramu. Njihova studija pokazuje da neke od poznatih bajki vode poreklo iz indo-evropske porodice jezika od pre 7000 godina!

Ova porodica jezika predstavlja skup međusobno povezanih jezika koji su najverovatnije nastali na tlu današnje Anatolije, a sada se koriste u velikom delu Evrope. Konkretnije, u indoevropsku porodicu jezika spadaju germanski, romanski, keltski jezici Zapadne Evrope, slovenski jezici na istoku i jugoistoku Evrope, indoiranski jezici (uključujući persijski), kao i sanskrit i mnogi drugi jezici koji se govore na indijskom potkontinentu.

Kako bi istražili poreklo bajki unutar ove porodice jezika, Da Silva i Tehrani su najpre morali da reše dva velika problema koja otežavaju proučavanje kulturnih tradicija: prvi je da se bajke ne prenose nužno vertikalnim putem, a drugi je da su one u najvećem broju slučajeva tek nedavno prenete na papir.

Prvi problem podrazumeva da se bajke ne prenose samo metodom s kolena na koleno već se često dešava da se one istovremeno nalaze u nekoliko različitih populacija – tj. da ih te populacije kopiraju. Tako se može desiti i da jedna bajka istovremeno bude prisutna u nekoliko kultura, ali da to nije posledica njihovih zajedničkih korena nego takozvane horizontalne transmisije.

Činjenica da su bajke relativno skoro prenete sa usmenog na pisane izvore takođe predstavlja veliki problem, jer to znači da je teško naići na „fosile“, zapise starije od nekoliko hiljada godina.

Autori studije su rešili oba ova problema koristeći računarske i statističke metode koje su inicijalno razvili evolucioni biolozi kako bi proučavali razvoj živih bića i rekonstruisali karakteristike drevnih vrsta koristeći isključivo podatke koje imaju o savremenim primercima. U biološkim istraživanjima, filogenija – ili proučavanje razvoja živih bića putem njihovih „porodičnih stabala“ – prati linije porekla i razdvajanja koje su otkrile da je od zajedničkog pretka nastao čitav set savremenih populacija.

Kako su Da Silva i Tehrani ovaj metod primenili na svoje bajke? Oni su se, naime, okrenuli ka „porodičnom stablu” jezika koje prestavlja indoevropsku porodicu, a do kojeg su došli primenom metoda evolucione biologije na podatke iz rečnika.

Jezik je živ organizam koji se veoma brzo razvija i menja, i koji se mahom prenosi verikalnim putem. Tako sličnosti i razlike u podacima iz rečnika, odnosno među rečima, igraju istu ulogu u proučavanju kulturne filogenije kao i geni kod proučavanja živih vrsta. Indoevropska porodica jezika čini jedno od najpažljivije proučavanih „jezičkih stabala“.

Koristeći ovo filogenetsko stablo istraživači su pratili prisutnost ili odsutnost svake od 275 bajki u čak 50 evropskih jezika i to koristeći ATU (Aarne Thompson Uther) katalog međunarodnih priča. ATU sadrži više od 2000 bajki rasprostranjenih u više od 200 zajednica. Da Silva i Tehrani su rešili da se fokusiraju na potkategoriju „magične bajke“, jer ona sadrži neke od kulturološki najrasprostranjnijih i najpoznatijih bajki, poput Ivice i Marice i Lepotice i zveri.

Nakon takozvanih testova horizontalne transmisije, od ukupno 275 odbačeno je čak 199 bajki. Prvi test je trebalo da dokaže da se priča pojavljivala u zajednicama čiji je preci nisu imali, a drugi se fokusirao na one priče čije je prisutstvo u nekom društvu moglo da se predvidi na osnovu geografske bliskosti tog društva sa društvima u kojima su se te priče pričale. Tako su u igri ostalo 76 bajki. Lepotica i zver je jedna od njih, dok su Ivica i Marica ispali.

Potom su na preostalih 76 primenjene statističke metode evolucione biologije kako bi se izračunala verovatnoća da je svaka od njih bila prisutna na svakoj većoj tački razdvajanja na stablu indoevropskih jezika. Od tih 76, samo je 14 – uključujući i Lepoticu i zver – sa izračunatom verovatnoćom od 50 odsto ili više bilo zajednički predak za čitavu zapadnu granu indoevropskih jezika (ta grupa uključuje keltske, romanske germanske i slovenske jezike). Ovih 14 bajki je vrlo verovatno nastalo pre oko 6800 godina.

Ovde nije kraj: od 14, četiri (ali ovoga puta bez Lepotice i zveri) bajke su sa šansom od 50 i više odsto bile prisutne u samom korenu stabla indoevropskih jezika, što znači da su nastale pre više od 7000 godina! Bajka koja je, prema istraživanju Da Silve i Tehranija imala najviše šansi da bude prisutna u samom korenu stabla je The Smith and the Devil – čija je priča o kovaču koji prodaje dušu đavolu u osnovi romana o Faustu.

Ako su ovi podaci zaista tačni, a nemamo razloga da u to sumnjamo, onda su bajke koje mi danas, pred spavanje čitamo ili pričamo svojoj deci, identične bajkama koje su neke druge majke pričale svojoj – samo hiljadama godina pre nas. Tokom vekova je, naravno, došlo do promene imena likova ili mesta radnje, ali ono što je najvažnije ostalo je isto – značenje i poruka koju bajka ostavlja u amanet narednim generacijama.
Izvor: Elementarijum

Podeli tekst: