Majčinstvo u 20/30/40-im: Branka Ristanović

Branka Ristanović živi u Japanu i na Instagramu je poznata kao @momof3japan. Kao mama tri dečaka, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Pozdrav, ja sam Branka Ristanović sa Zlatibora, imam 35 godina i trenutno sa porodicom živim u Tokiju. Po zanimanju sam diplomirani ekonomista ali radim u međunarodnoj logističkoj kompaniji. Zapravo, na bolovanju sam već 5 godina, jer sam baš kao na takmičenju, uspela da rodim 3 sina za 2 godine.
Danilo, najbolji sin na svetu, ima 3 godine i 7 meseci, Sergej, izazivac najjačih emocija, ima 2 godine i 4 meseca i Luka, pametniji od svih nas, ima 1 godinu i 3 meseca. Kao dodatak, Vuk, ravnopravni pomocnik – 39 godina i 3meseca.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Ja sam i prvo i treće dete dobila u ranim 30-im. Sa prvim detetom je sve bilo lagano i uživanje. Posle 6 meseci već sam bila trudna, i trudnoća i sve je prošlo ok. Stvari su se zakomplikovale kada je Sergej imao mesec i po dana, Danilo još uvek nije hodao a ja sam opet bila trudna.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Iskreno, ne vidim neke posebne prednosti majčinstva u kasnijem životnom dobu. Svako ima svoj put i ljudi žive različite živote, neko ne sretne nekog i prosto deca dođu kasnije. Ali iz mog ugla, iskustvo koje se stiče ne doprinosi ništa posebno kvalitetu roditeljstva, čak je u mom slučaju suprotno. Život i tempo kojim živimo ostavlja posledice po naše živce i stres je svima svakodnevnica, tako da mislim da deca ostaju uskraćena za strpljenje i živce koji su najdragocenija stvar po meni u majčinstvu (pored ljubavi naravno).

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Kod nas je cirkus konstantan. Deca svakog momenta iznenađuju u svakom smislu. Recimo, u parku mi smo jedini koji se čuju. Japanci su gotovo nemi i bez reakcija, i poprilično su konzervativni, bar u javnosti. Jednom prilikom u parku sam najmanjeg ljuljala u ljuljašci, Danilo je trčao oko parka po klupama a Sergej je na suprotnoj strani đihao nekog konjića. Gospođa Japanka pored mene, gotovo pa da je vrisnula i rekla mi nešto nišaneći prstom. Pogledam – Danilo stoji na klupi i skinuo gaće do poda! Ja vičem: – Šta radis? – Želim da piškim! U tom momentu Sergej koji se odvikava od pelena na drugoj strani parka skida šorc i dere se – Želi piški gvoonoo! Luka je tada bio beba. Piškenje na travi apsolutno nije dozvoljeno. Žene preneražene, i inače beže od nas, sada posebno. Ja Luku u ruke, Sergeja u ruke, Danila za ruku, pa u wc. Pipaju pipaju, ne i ne i ne… pritisak 200, jedan vrišti, drugi ispada iz ruku, treći hoće nošu….
Jedina je sreća što su wc-i ovde besprekorno čisti.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Čim pre 🙂 Ne treba čekati da se stvore idealni uslovi jer se to nikada neće desiti. Najbitnije je imati partnera sa kojim želite da imate decu, sve ostalo se reši. Majka se rađa kada i dete. Tako da je sasvim svejedno koliko godina imate, jer nema tog predznanja koje bi posebno pomoglo.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Naučilo me mnogo toga. Kao i svima, život se potpuno promenio. Često čeznem za tim da sam sama, da se odmorim, da nemam obaveza, a onda pomislim koliko zapravo bi mi isprazan život bio bez nervnog sloma svakih 5 minuta. Ima mnogo važnih stvari, ali to već spada pod kliše i zaista jeste tako. Potrebna je ljubav, poverenje, potrebno je uzajamno poštovanje, strpljenja na pretek (a ja ga uopšte nemam i to me mnogo muči), potrebna je otvorenost i puno priče i razgovora i igre pre svega.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Kod nas su stvari bile mnogo komplikovane jer smo u Japanu, i trebalo nam je mnogo vremena da se prilagodimo i da uspemo da pronađemo šta možemo da jedemo. Imamo problem sa srednjim koji neće da jede i to su teške muke. Recimo, ovde u vrtiću je zabranjena pšenica, deci uopšte ne daju vodu vec isključivo čaj od jecma! To, to se ne može opisati koliko je odvratno. Kao da sa vojnika skinete čizme i potopite mu čarapu u vodu, i kao izvoli, čaj! Užas, moja deca neće da čuju za to.

Ovo me niste pitali

Kako zamišljam sebe u budućnosti, sa 3 sina, mužem i ko zna koliko snajki…
Kako spremam za doručak kajganu od 30 jaja svojim tinejdžerima, ribam, perem, čistim, spremam, bez pauze…
A sta bi drugo majka radila?!? Odmarala?!
Svašta!

Ili možda kako je živeti na drugoj planeti 🙂
To bi možda bilo predugo pisati, ali ovde se sve razlikuje od života u Srbiji. Dosta pozitivnih stvari, kao na primer sigurnost u svakom smislu. Meni dete ode i po 500m ispred mene, ne reagujem, nemam razlog. Ostavim kolica sa sve torbom na ulici dok uđem u radnju, nema krađe.
Sada aktuelno, socijalna distanca i maska na licu su sastavni deo njihove kulture. To sa maskama me mnogo čudilo kada smo došli ovde, nema zagađenja i nema razloga da ih u toj meri nose. Deca od 2 godine bez problema ih imaju na licu. U vrtiću je moje dete jedino bez maske, u parku isto. Nikada nikakvu emociju, tegobu, šta god ne pokazuju na licu, osim izuzetne ali i usiljene ljubaznosti. Žene i nisu u dobrom polozaju, u smislu da je preteško imati decu i raditi, nema mesta u vrtićima, tako da žene uglavnom jedan period rađaju pa dok deca ne porastu dovoljno da sama idu u školu, one ne rade. Ali stave jedno dete na bajs napred u korpu, drugo pozadi, treće u kengur, i vozeeee, detetu u kenguru mlatara glava jer spava oni ništa! I još da dodam da su deca gola i bosa uvek. Zima ovde nije jaka ali ima dana kada deci za park obučem hulahopke. U parku budu majke sa zimskim jaknama do poda, šal, kapa, sve, a dete boso! Mislim na devojčice u haljinicama kratkim bez čarapa i obuče, na dečake u bermudama i majicama kratkih rukava bez obuče se igraju. U kolicima ni jedno dete nema obuću i čarape. U vrtiću takođe, moraju biti bosi. Nikada tome ne mogu da prestanem da se čudim, kazu tretiraju stopala isto kao i šake, pa ako ti ne trebaju rukavice, šta će ti čarape?!? Možda zato što stojiš na hladnoj zemlji?!

Veliki pozdrav iz zemlje izlazećeg sunca!

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: