O meni
Zovem se Dejana Stanković, živim u Nišu i imam 34 godine. Diplomirala sam 2009. godine na Ekonomskom fakultetu u Nišu, a od 2010. godine zaposlena sam u Upravi carina. Od 2014. godine angažovana sam na najozbiljnijim i najvažnijim poslovima koji se mogu zamisliti – ja sam Nikolinina, Daničina i Mihajlova mama.
Ono čemu sam takođe veoma posvećena je moj food blog, odnosno instagram profil @stankovic.dejana i sajt www.mojih365dana.rs, sa receptima bez šećera, belog brašna i kvasca, začinjen lepim životnim pričama.
Velika želja mi je da jednom prošetam glavnom ulicom svog grada i da mi se kroz izlog omiljene knjižare osmehne kuvar sa naslovom Mojih 365 dana. Zaista vredno radim na tome.
Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?
Postala sam mama u svojoj 28. godini, kada je rođena Nikolina. Za mene to bio pravi trenutak. Ja sam vam onaj tip koji se topi kad vidi dete na ulici. Oduvek sam bila takva, a i nakon što smo dobili svoju decu, ništa se nije promenilo.
Na formiranje mene kao roditelja u velikoj meri je uticala moja mama i način na koji je ona čuvala brata i mene. Nekako su nam te vrednosti usađene, pa ili koristimo iste obrasce ili idemo potpuno drugim stazama.
Verujem da sam ja našla ravnotežu i da sam kako vreme prolazi sve mudrija u ulozi mame.
Kad sam napunila trideset godina, a Nikolina samo dve, rođeni su Danica i Mihajlo.
Blizanačka trudnoća, sa još uvek maltene bebom u kući…nije bilo jednostavno, ali opet, uz veliku pomoć i podršku porodice, izgurali smo i to. Sada su oni veliki, proslavili smo nedavno šesti, odnosno četvrti rođendan, samostalni su, pametni, empatični, radosni i radoznali i ako ćemo po tome, a verujem da je to jedino merilo, rekla bih da smo se svi zajedno odlično snašli.
Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?
Prednosti majčinstva u tridesetim su upravo u zrelosti koju žena stiče baš tada. Dobro je sama sa sobom, već ima izgrađene stavove, mišljenja, odnos prema svetu. Ono što je mana, jeste razlika i generacijski jaz koji će se u nekom trenutku javiti. Mene je mama rodila kad je imala 20, a brata u 26. godini. Sećam se da su na roditeljskim sastancima svi mislili da mi je starija sestra. Vidite, kad je mama bila mojih godina, njena devojčica se spremala za malu maturu, a moje najstarije dete tek sledeće godine kreće u školu.
Starije mame su mudrije, ali mlađe imaju više energije.
Sve ima svoje prednosti i mane.
Ipak, ljubav je ista i kad imas 20 i 30 i 40 godina. Ona ne zna za kalendar.
Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?
Toliko takvih situacija smo imali, da je teško odvojiti sad neku. Ali evo, da probam.
Jednom prilikom u gradu, kad je jedna starija gospođa pitala Nikolinu kako se zove, ona je nju 15 minuta ubeđivala da se zove Ruža, a njena sestra Stana, na šta sam ja odreagovala: „Niki, dušo, otkud sad to…ti imaš svoje lepo ime – Nikolina“. Samo me je pogledala i ne trepnuvši rekla: „Stvarno ne znam o čemu pričaš…ja se oduvek zovem Ruža.“
Mihajlo me je skoro tako izblamirao na venčanju mog brata, a njihovog uje. Dok smo u porti manastira čekali da mladenci izađu, prišao je mladom monahu, kog inače dugo poznajemo i rekao mu:
„Oče Prokopije, kako ti je velika ta sveća. Šta će ti?“.
On ga je pozvao da krene i vidi čemu ta sveća služi. A moj Mihajlo, sav uzbuđen, okreće se ka meni i kaže: „Mama, idem ja sa mađioničarem.“
Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?
I pored iskustva koje imam, kao mama troje dece, ne bih se usudila da dajem savete tog tipa. Vrlo je individualno. Ono što mogu da kažem, jeste da je sa moje tačke gledišta od izuzetnog značaja da žena bude samostalna, da radi na svom obrazovanju i da bude zadovoljna, jer će jedino tako, koliko god imala godina, biti dobra i sebi i drugima.
Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?
Jedan od osnovnih životnih principa kojima se vodim je iskrenost. Decu ne lažem, sa njima razgovaram potpuno ravnopravno, slušam ih i uključujem ih u sve svoje aktivnosti. Poverenje je ključna reč. Želim da mi budemo ti kojima će se obratiti kakav god problem da imaju, da znaju da je tu rešenje, da smo mi utočište i da su porodica i dom najbezbednije mesto na svetu. Roditeljsvo me je naučilo da razdvojim bitno od nebitnog i da budem zahvalna na svakom trenutku koji provedemo zajedno.
Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?
Kako se i sama bavim tom temom, prošle godine sam držala upravo takve tematske radionice deci školskog i predškolskog uzrasta. Važno je pružiti im mogućnost da probaju najrazličitije ukuse. Još važnije je da učestvuju u pripremi obroka. Neverovatno je kako se drugačije ponašaju kad sami pripreme kiflice od speltinog brašna, kad naprave sami kajganu ili neke lepe bombice, pa još na kraju i dekorišu tanjir. Na sve to dodajte muziku, ples i šalu i dobićete savršeno provedeno vreme sa svojom decom, koje će oni pamtiti zauvek.
Ovo me niste pitali
Mi smo u kući svi pričalice i stvarno puno razgovaramo. Ipak, ono što je činjenica, jeste da koliko god ja sa njima pričala, važnije je sta radim. Sve vide, upijaju i ponavljaju. Pre dela, nego reči. Nekad mi se sviđa ono što vidim, nekad ne. Ali i to je dobro, jer mi jasno stavljaju do znanja na čemu treba da radim. Oni su zaista naše najvernije ogledalo i hvala im na tome.
Izvor: Detinjarije.com
