Majčinstvo u 20/30/40-im: Marija Zonjić

Marija Zonjić je veoma aktivna mama, ozbiljno posvećena trčanju. Kao majka dva dečaka, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Mama dva predivna dečaka, Danila (10) i Dejana (7), supruga, trenutno domaćica i, ništa manje bitno, trkačica.

Dom svakodnevno, svi zajedno, ispunjavamo igrom, smehom, ljubavlju, pažnjom… a u pauzama od dnevnih aktivnosti, trčim ili vežbam.

Najvažniji plan mi je da moje dečake vaspitam da budu dobri ljudi i prijatelji, kao i da ih izvedem na pravi put – kulturne, nesebične, zdrave i velikog srca. Pored toga se trudim da i sama budem sve brža i uspešnija na trkama koje trčim (najčešće planinskim ili sa preprekama), a uz podršku i razumevanje cele porodice prema ovoj neobičnoj ljubavi koja se javila tek u mojim 40-im godinama, verujem da neće biti teško. Čak i dečaci nekad trče uz mene, tako da smo svi maksimalno aktivni.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Postala sam majka u 29. godini posle jedne izgubljene trudnoće u šestom mesecu što je u meni ostavilo dosta straha. Ne mogu se pohvaliti da sam u startu bila baš opuštena. Prilično sam sve doživljavala panično. Tek dosta kasnije, sa rođenjem drugog deteta, sam postala rasterećenija. Ipak, majčinstvo je, i pored svih briga, strahova i stresova, koji su prirodni za jednog roditelja, zaista najlepše i najsrećnije zvanje na svetu.

Po mom iskustvu koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Pre svega bih naglasila da je za majčinstvo svaki momenat dobar bez obzira na godine. Iz mog iskustva, jedinu prednost bih dala majčinstvu u 20-im, jer mi se čini da majke u mlađim godinama lakše psihički podnose dečije temperature, padove, nemirluke, sa mnogo manje straha nego nešto starije mame.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena majka?

Uh, bilo ih je baš mnogo. Generalno sam sama sebi bila baš smešna i zbunjena do neba.

Bilo je dana kada kao bebe nisu spavali, pa sam ih satima, dok suprug ne dođe s posla, vozila po kući kao avione i pravila zvukove kao da zuji motor .Još nisam zaboravila taj bol u rukama, ali mi je danas to mnogo slatko i smešno.

Jedna od smešnijih situacija je bila kada mi je stariji sin Danilo, sa dve godine, tražio da mu, po ko zna koji put, objasnim zašto ljudi stalno prelaze ulicu na crveno svetlo kada se to ne sme. Ja već iznervirana masovnim nepoštovanjem propisa kojima pokušavam da naučim dete, kažem: „Zato što su ovce!“ Prvom sledećom prilikom, na jednoj novobeogradskoj raskrsnici, Danilo je uperio prst u grupu ljudi na pešačkom prelazu koji su zanemarili crveno svetlo za pešake i uzviknuo na sav glas: „Mama, vidi ovce!“ Ne moram vam opisivati poglede tih ljudi… Hahahahaha.

Ma, svega je bilo… Od odlazaka u vrtić u pidžami, preko pakovanja veša za pranje u wc šolju, pa do vraćanja (uginule) ribice iz toplog mora u našu teglu.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je vreme za decu?

Isključivo onda kada su one same za to psihički spremne.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Roditeljstvo me je definitivno naučilo ogromnom strpljenju. Iako sam po prirodi takva da sve mora sad i odmah, naučila sam da je mom glasu ipak potrebno par minuta da prodre kroz zvuk crtanog filma i dođe do dečijih ušiju i glavica.

Smatram da je najvažnije mnooooogoooooo razumevanja i podrške, kao i naći pravu granicu između roditelj/prijatelj. Takođe sam se mnogo puta uverila da deca upravo u svemu kopiraju nas, roditelje, zato je izuzetno bitno pripaziti kakav im primer dajemo u nama samima.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Mi se trudimo da zaista vodimo računa o zdravoj ishrani. Kao i da dosta pijemo vodu. Promakne tu i poneki slatkiš ili se „ćapi“ i neki gutljaj Koka-kole, ali generalno jako pazim šta i u kojoj meri deca unose u svoj organizam. Voće i povrće je svakodnevna obaveza. Srećom, vole sveže povrće za razliku od kuvanog koje moram često da zamaskiram kako ga ne bi primetili u jelu.

Što se tiče pomoći u kuhinji, probaju s vremena na vreme, ali ne mogu da kažem da preterano uživaju u tome i pored toga što im dozvolim i da seckaju i da lupaju i da ljušte, tj. sve ono za šta mislim da bi im bilo zanimljivo i zabavno.

Užinu nose od kuće, i najčešće sami naprave sendviče a vole i da ponesu Plazmu, u poslednje vreme pakujemo Plazma Kids keksiće sa likovima iz crtaća Patrolne šape.

Ovo me niste pitali

Dodala bih još da je stalna komunikacija sa decom u ovo „ludo“ vreme beskrajno važna. Konstantnom pričom i pažljivim slušanjem ih možemo i moramo naučiti i da se sačuvaju i da brinu o drugima.

I uvek ih treba podržavati u svemu. Ako žele da pevaju, a totalni su antisluhisti-podržite ih. Ako žele da budu fudbaleri, a stalno padaju – podržite ih. Jer, to je jedini način da sutra budu hrabri i veruju u sebe.