Majčinstvo u 20/30/40-im: Milena Kostić

O meni

Moje ime je Milena i autorka sam bloga Mama iz magareće klupe. Na blogu pišem pretežno o roditeljstvu, što verujem nije čudno obzirom na to da sam petostruka mama – mama 3 devojčice i 2 dečaka. Imam tu mešovite uzraste, od tzv. todlera do dva školarca. Žena sam jednog gimnazijskog druga. Po ljubavi sam apsolvent medicine, po zvanju inženjer u menadžmentu. Zahvaljujući neformalnom obrazovanju, godinama savetujem roditelje o dojenju i o upotrebi dečjih autosedišta. Pokrenula sam svojevrsnu mrežu za roditelje sa troje i više dece – Super 3+, sa željom da razbijamo tabue koji prate velike porodice, ali i da se, u krajnjoj crti, družimo. Učestvujem u vođenju Udruženja Mame Novosađanke čija je težnja, da na lokalu, ojačamo mame preduzetnice, koje započinju posao. A planova je mnoštvo, i nadam se da će realizacija istih biti na istom nivou.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Mama sam postala mesec dana pred svoj 29. rođendan. Moram da priznam da je ceo taj period prošao podosta lagano. Kao veliki štreber, pohađala sam školicu i učestvovala u svim forumima, i verujem da mi je baš to, upoznavanje unapred sa procedurama, mogućim situacijama, šta to možete da očekujete, najviše pomoglo. A možda i to što sam čist racio, kako me muž opisuje. Dosta je od pomoći bilo i što je muž čuvao dane godišnjeg da bi prvih nedelja bio sa nama. Ipak, moram da kažem da nije tako lagano delovalo jer sam svoj roditeljski staž započela tako što sam u porodilištu pogrešno zalepila pelenu.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u u 20/30/40-im?

Prvo dete sam rodila mesec dana pre svog 29. rođendana, a onda ostale na svake dve godine kasnije. Kad se osvrnem na sve to, za prednost majčinstva u 20-im bih stavila bez razmišljanja veću fizičku izdržljivost i svakako, lakše trudnoće. A decenije u nastavku izostanak te izdržljivosti nose kao manu. Opet, mana majčinstva u dvadesetim je možda manja sigurnost u sebe, u svoje sposobnosti, pa time i ulogu majke, što je prirodan tok sazrevanja.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

Imamo mi, ne sumnjam, za ovih više od 9 godina i petoro dece, mnoštvo takvih situacija, ali mi je mozak tipičan mameći i ne mogu da se setim ovog momenta. Zato ću ispričati porodičnu anegdotu. Pre par godina, ćerka je imala čas u muzičkoj školi uveče i muž i ja se iskombinujemo da je on preuzme posle posla. Čak sam zvala njenu nastavnicu da zamolim da sa njom pričekaju desetak minuta dok on ne dođe. U predviđeno vreme, otvaraju se vrata stana, došli. Čudim se ja kako se skidaju u tišini, al’, reko’, možda ipak paze jer ostali spavaju. Kad ulazi u dnevnu sobu samo – muž. Gde je ćerka? Pa, ona je ostala u školi. Samo je uzeo ključeve i okrenuo se. Srećom, kasnio je samo par minuta i svi su ostali pošteđeni svega.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Postala sam mama u istoj godini kao što je moja mama mene rodila i znam da mi je to bilo strašno jer je bila najstarija mama među drugim mamama u mojoj školi. Sa ovim rastojanjem, rekla bih da je najidealnije to nekako ostvariti u drugoj polovini dvadesetih godina. Dovoljno smo zrele da shvatimo i prihvatimo svu odgovornost koju nosi roditeljstvo, a, opet, u dovoljnoj snazi da izdržimo tempo u koji se uleće. A bogme je tempo. O sopstvenom zdravlju i lakšim trudnoćama u tom periodu verujem da ne moramo. I nekako prirodno se i mi menjamo u godinama koje dolaze, dodatno sazrevamo kako nam deca rastu.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Hm, verujem da je roditeljstvo put gde usput učimo o sebi. Izvuklo je dosta toga, sopstvene nesigurnosti, preispitivanja, griže savesti, obračun sa perfekcionizmom. Ono što sam shvatila je da nisam ni za jedan od ekstrema, da želim da me deca isključivo slušaju ili da sam sa njima drugarica. Deci je potrebno da pokažete svojim primerom sve što želite da usvoje, ali i da im pokažete da i vi grešite i da se nosite sa tim. Ok je pokazati slabosti, ali i pokazati granice. Ok je imati i svoje potrebe (naravno, dok su sitna deca njihove potrebe moraju da biti na prvom mestu, ali nije doveka tako). Jedino što je najteže je u stvari to, što će se tek za par decenija pokazati da li smo na pravom putu. Ja se nadam da jesmo.

Detinjarije već šest godina organizuje radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Mi smo porodica sa atopičarem koji je dugo imao neke alergije na nutritivne alergene, a takođe, imamo dijabetičara. Stoga, razmišljanja o zdravijoj hrani su neminovnost. Ipak, deca vole da posluju po kuhinji zbog svog dede koji je voli da kuva (i to savršeno). Kako imamo dva školarca kojima je školska užina malo, priprema dodatne je svakodnevnica. I moram da priznam da je baš njihovo uključivanje u proces pravljenja, ali i odluke o izboru iste, pomoglo da je taj izbor zdraviji.

Ovo me niste pitali 

Čini mi se da se danas pravi preveliki pritisak na mame. Od deljenja (često netraženih) saveta, do kritika i oprečnih mišljenja. Mediji ne čine uslugu, naprotiv, često demorališu. Mame inače same po sebi podignu lestvicu očekivanja od same sebe. I onda ne znaju da se nose sa negativnim emocijama. Jer misle da ne treba tako da se osećaju. A smeju. Jer nije svaki dan sjajan, al’ nije svaki ni loš. Proći će i taj loš dan, period. Takav je život sam po sebi.

Izvor: Detinjarije.com