Majčinstvo u 20/30/40-im: Mileva Arbutina

Mileva Arbutina je ceo radni vek provela kao patronažna sestra a nedavno je objavila i “Priručnik za negu novorođenčeta”. Sa čitaocima Detinjarija podelila je svoje profesionalno i roditeljsko iskustvo.

O meni

Zovem se Mileva Arbutina, rođena sam 1957. Godine u Novoj Pazovi, gde i danas živim.
Završila sam srednju i višu medicinsku školu u Beogradu i radila ceo radni vek u domu zdravlja Stari grad u Beogradu. Otišla sam u penziju kao patronažna sestra pre šest godina. Nakon odlaska u penziju, ostala sam u struci i dalje družeći se sa bebama i mamama posle izlaska iz porodilišta. Svoje dugogodišnje radno iskustvo pretočila sam u pisanu formu i tako se juna 2017. Godine „rodio“ „Priručnik za negu novorođenčeta“. Priručnik je nastao bez korišćenja dodatne literature, a namenjen je svima koji imaju kontakte ili učestvuju u radu sa decom, napisan je razumljivo, sadržajno, bez korišćenja stručnih izraza. Priručnikom su obuhvaćene teme od dojenja, sve do pune dve godine starosti deteta. S obzirom na to da ovakve stručne literature o nezi novorođenčeta nema dovoljno na našim prostorima, nadam se da će posebno mladi roditelji biti zainteresovani za Priručnik.

Ja, mama u 20, 30, 40 – kako sam se snašla u novoj ulozi

Postala sam mama u 23-oj godini prvi put i tri godine posle toga još jednom sam dobila tu divnu ulogu. Mislim da sam se u ulozi mame snašla slično kao i ostale mame, bez obzira na profesiju. Sećam se, bila sam po malo zbunjena, uplašena, sve je bilo sa velikim znakom pitanja, nekako nedorečeno. Rodila se sa rađanjem deteta i velika ljubav, koju do tada naravno nisam poznavala, ili sam čak mislila da to ne postoji. Period odrastanja deteta je tako brz, da imam običaj da kažem da je to kao brzina svetlosti. Mislim da se nisam ni osvestila dovoljno, a deca su tako brzo porasla i već pošla u školu. Mama sa oko 30 godina, ponovo uči slova i brojeve. Ovaj period je posebno važan u pomoći oko usvajanja novih saznanja u radu sa decom. Vrlo često kažem, najsrećnija su ona deca koja su dobila ljubav i vreme svojih roditelja. Sada zameram sebi što tog važnog vremena nije bilo više sa moje strane, u svekom periodu odrastanja. Tako od letnjeg do zimskog raspusta, brzo su postali studenti. Mama sa 40 godina, a deca su postala veliki ljudi, i misle da samo oni sve znaju najbolje. U tom periodu sam često pomislila da ih je neko doneo tako odrasle i rekao „Ovo su vaša velika deca“. I taj period kada misle da su veliki ljudi, roditelji su potrebni uvek da im budu kao planina iza njihovih leđa na koju se uvek mogu nasloniti kada to zatreba.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20, 30, 40

Zaista mislim da tu odluku kada će neko postati majka, treba isključivo sam da donese. Prednost majčinstva u 20-im je ta da mlade mame lakše iznesu majčinstvo, baš zbog godina. Najčešće mlade mame dožive bebu kao svoju lutku, tako da je tu sve mnogo lakše, imaju opušteniji odnos prema svojoj bebi u odnosu na kasnije godine. Mislim da su 20. godine period za koji su ove važne uloge majčinstva prevelika odgovornost i ozbiljnost za tu mladost koja obično ima druge velike izazove.
Mislim da je majčinstvo u 30-im, pravi način da žene uplove u čari materinstva. Najčešće je obrazovanje već završeno i postignuta je važna ekonomska stabilnost. Po mom mišljenju, materinstvo se najlakše ostvaruje u ovim godinama, jer su mame emocionalno zrele da se ostvare u ovoj važnoj reproduktivnoj ulozi. Spremne su da prihvate odgovornost i najčešće uživaju u toj privilegovanoj ulozi.
Materinstvo u 40-im je sve češće i na našim prostorima. Granica rađanja se značajno pomerila ka 40-im, za razliku od biološkog sata, koji se još uvek ne pomera. Mislim da materinstvo u 40-im nosi sa sobom najmanje uživanja i opuštenosti oko uloge majke. Najčešće je previše ozbiljnosti, zabrinutosti, brige i kada baš nema mnogo razloga za to. Ovo materinstvo najčešće prođe uz previše strepnje, stalnog iščekivanja, osluškivanja i uvek prisutnog straha da li baš sve radim onako kako se to očekuje od mene. Majke često postaju prestroge u odnosu na njih same i vrlo često dolazi do samooptuživanja.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama

Odlično pamtim situaciju i prvu šetnju sa mojom starijom ćerkom. Imala sam tremu, a malo i strah ako se beba probudi, počne da plače u tako očekivanoj prvoj šetnji. Skockale smo se nas dve, što sam najbolje umela i znala. Mislila sam svi će nas primetiti i nigde nećemo proći neopažene. Tako nas dve krenusmo i mama naravno stavi i sunčane naočare, ne primetivši da je jedno staklo ispalo iz rama naočara. Ubrzo u šetnji sretosmo komšiju, koji je naravno odmah primetio moje naočare, bez jednog i to tamnog stakla u ramu. Ja mlada mama, šetam i po malo se pravim važna sa svojom ćerkom, ne primetivši da naočare imaju samo jedno staklo u ramu.
Još jedna izdvojena situacija, kada su moje ćerke imale sedam i četiri godine. Spremali smo se i kretali na svadbu. Mlađa ćerka ponosno kaže starijoj: ala ćemo se danas napiti koka-kole (to piće obično nismo imali u kući). Hoću da kažem kako su mlađa deca, otvorenija, neposrednija i „opasnija“ od starije dece, koja su obrazac za njihovo brže učenje i sazrevanje od njih samih.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama, kada je pravo vreme za decu?

Iz mog dugogodišnjeg iskustva i rada u ovoj oblasti, mislim da su tridesete godine pravo vreme za decu iz više razloga. Mame su obično završile svoje obrazovanje, stekle su tu važnu ekonomsku nezavisnost i spremne su da život sagledaju sa prave strane, uključujući i materinstvo.

Roditeljstvo iz vašeg ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta

Kada postanemo roditelji, često nismo svesni te velike i važne uloge u kojoj smo se našli. Zbune nas te velike neočekivane emocije, taj dizbalans hormona koji nastaje odjednom iako smo se na to spremali. Postajemo svesni odgovornosti za to malo biće, za koje nismo očekivali da će na tako velika vrata ući u naš život od samog trenutka rađanja. Saznanje da taj mali čovek tada najviše zavisi od nas, budi u nama osećaj velike odgovornosti, ali i spremnosti da odgovorimo na sva nova iskušenja. Najvažnije u odnosu roditelj-dete je izgraditi tu čvrstu vezu koja počinje rađanjem i dojenjem deteta. Ta veza se održava, oblikuje i nadograđuje ceo život. To uzajamno poverenje i davanje počinje od prvog dodira, kontakta, hranjenja i raste sve više iz dana u dan, kao što raste i razvija se dete. Baš u tom ranom detinjstvu je važno da detetu pružimo ljubav, toplinu, podršku, samopouzdanje…
Takva deca odrastu u ljude koji će biti sigurni u sebe, znati šta žele i šta su njihovi ciljevi.

Ovo me niste pitali

Divno je što imamo svakim danom sve više školica za roditeljstvo. Školice pohađaju buduće mame, sve češće sa svojim partnerima. To je za svaku pohvalu, da budući očevi sve više učestvuju i u pripremama za dolazak novog čana porodice. Skoro sve moje bebe koje sam obilazila kupaju očevi. Taj divni ritual u kome svi uživaju je važan, tako se stvara dodatno vezivanje za novog člana porodice. Ljubav se razvija stalnim aktivnim učešćem u odgajanju deteta i od strane očeva. Majke vole svoju decu i zato što su ih rodile, dok očevi nemaju taj osećaj. Važno je napomenuti da ako očevi nedovoljno učestvuju u odgajanju deteta, ljubav i vezanost za porodicu se nikada ne razvije onoliko koliko to očekujemo.

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: