Majčinstvo u 20/30/40-im: Radmila Simeunović

Radmila Simeunović radi kao medicinska sestra-vaspitač i bavi se pisanjem poezije za decu. Kao mama dva sina, za Detinjarije govori o svom roditeljskom iskustvu.

O meni

Zovem se Radmila Simeunović, imam 39 godina, supruga sam divnog muža, i majka dva divna dečaka Lazara (11) i Petra (10).

Radim kao medicinska sestra-vaspitač u jaslama, i slobodno mogu da kažem da svoj posao jako volim i uživam u njemu. Mišljenja sam da je odnos sa decom najiskreniji odnos, bez kalkulacija, ispunjen igrom, pozitivnom energijom.

U različitim periodima svog života imala sam i različite hobije, kao što su npr. crtanje i dekupaž, ali nešto što traje zadnjih 15-ak godina, je svakako pisanje pesama za decu. Period vanrednog stanja, usled Covida-19, mi je pružio priliku da tekstove „izvučem„ iz stare sveske i pomalo obradim. Ljubav prema pisanju je u meni od uvek postojala, samo je izgleda sada trenutak kada sam, ako mogu tako da kažem „sazrela“ u pisanju. Ako me pitate šta to podrazumeva, to znači da za razliku od ranijeg perioda, pored pisanja iz ljubavi, sada mogu da pišem i sa potpunim razumevanjem dece, njihovog sveta. Zahvaljujući svojim dečacima ali i poslu kojim se bavim, što podrazumeva stalni kontakt sa decom, sada dok pišem uglavnom se trudim da se iz teksta pesme može izvući neka pouka. Uglavnom pišem o drugarstvu, jer smatram je to zaista nešto dragoceno, naročito kada su deca u pitanju. Volela bih, i nadam se, da ću uspeti da objavim jednu zbirku pesama za decu, i zaokružim sve što sam do sada napisala. Svakako i dalje pisati, čitati, recitovati deci, i truditi se da zajedno uživamo. Naravno, i nakon toga.

Ja mama u 20/30/40-im – kako sam se snašla u novoj ulozi?

Postala sam majka sa 29 godina, kada sam rodila sina Lazara, a nakon 15 meseci na svet je došao i sin Petar. Suprug je morao da se vrati na posao u trenutku kada je Lazar imao 15 meseci a Petar 10 dana….ja sa dve bebe u kući, nezaposlena u podstanarskom stanu. Možda zvuči strašno, ali nije. Dobro, po malo i jeste. Mislim da to zavisi od nas samih, da treba uvek biti borben, imati pozitivan stav i truditi se da uvek idete napred. S obzirom na to da sam ja bila nezaposlena, suprug je radio dva posla. Bila sam sama sa bebama, uz to kuvala, peglala, prala, obavljala svakodnevne poslove, sve ono što podrazumeva posao majke. Često me pitaju „Kako?“ Tvrdim da je dobra organizacija pola posla.

Najvažnije je grljenje i maženje, a zatim sve ostalo. Trudila sam se da, kada beba zaspi, uspavam odmah i starijeg sina, što podrazumeva da i ja malo odmorim. Nakon buđenja, nastavljamo sa aktivnostima gde smo stali….

Ne mogu se baš pohvaliti da nismo imali zdravstvenih poteškoća. Najveći problem su nam zadavale respiratorne infekcije, upala pluća, ali i 4 operacije (treći krajnik, problemi sa ušima). Petru je bila dovoljna jedna operacija da se reši problema sa sva tri krajnika. Ali kod Lazara nije bilo tako. Treći krajnik se konstantno vraćao, sluh je oslabio, pa je morao i na operaciju ušiju, što podrazumeva cevčice… Majke čija deca imaju ovaj problem znaju o čemu govorim… interesantno je to što su sve dobijali u isto vreme, odnosno jedno od drugog… upale grla, pluća, i boginje.. Bila sam očajna, pitala se dokle? Ima li kraja? Doktor koji ih je operisao (doktor Rančić), kojeg ovim putem pozdravljam mi je rekao: „Ne brinite, sve se gubi sa uzrastom“. U tom trenutku sam mislila lako je njemu da priča, ali ne… zaista drage mame uglavnom se sve sa uzrastom gubi (odnosi se na ovu vrstu problema). Deca rastu, stiču bolji imunitet, samim tim prevazilaze i ovaj problem.

Po mom iskustvu, koje su prednosti i mane majčinstva u 20/30/40-im?

Mislim da ne postoji određen trenutak da postanete majka, nego da je pravi onaj kada žena za to oseti potrebu, ne obazirući se na godine. Pravi trenutak je onda kada se to upravo i dogodi.

Da li pamtim neke duhovite situacije u kojima sam se našla kao novopečena mama?

S obzirom na malu razliku u uzrastu, bilo je dosta duhovitih situacija. Naročito u periodu odvikavanja od pelena. Desilo se da mlađi završi na noši, iako je trebao stariji. Ali priznajem, to je bila ustvari olakšavajuća okolnost, baš tako su učili jedan od drugog. Moram da priznam, zbog nedostatka sna, nije mi uvek bilo do smeha tada. Grčevi, nicanje zubića, temperature, česte inhalacije….pomislim, je l’ dan počinje ili se završava (hahah) ali sve to vredi. Jedan pogled, osmeh, reši sve. Sve se prevazilazi.

Napisala sam u jednoj pesmi

„….Imala je majka snagu da pomeri stene,

Da preleti mora, i sve to zbog mene….“

Upravo to je namenjeno svim majkama, jer zaista i jeste tako. Snaga majke je nemeriva.

Iz sadašnje pozicije, šta bih savetovala mladim ženama – kada je pravo vreme za decu?

Mislim da žene, buduće mame treba da se naoružaju pozitivnim stavom, strpljenjem. Da se sa decom smeju što više mogu, da budu okruženi pozitivnim ljudima, i da uvek sagledavaju stvari sa vedrije strane.Da znaju da roditeljstvo ne bude uvek lako, ali da su deca najdragocenija bića i da se za njih vredi boriti.

Roditeljstvo iz mog ugla – čemu me je iskustvo naučilo i šta smatram najvažnijim u odnosu roditelja i deteta?

Moja velika podrška je moj suprug. Dešavalo se, naročito kada su bili mlađi i bolešljivi, da pomislim da nemam snage, da više ne mogu, ali on je uvek bio tu da me bodri, ohrabri i oraspoloži. Trudimo se da oko dece imamo iste stavove, da se dogovaramo. Sa decom razgovaramo, dogovaramo se….nije lako u današnje vreme podizati decu, ali trudimo se najbolje što možemo. Učimo ih da jedan drugom budu podrška, da se uzajamno podržavaju i poštuju. Da budu strpljivi, da pomažu ne samo jedan drugom nego i svakoj osobi na ovoj planeti, ukoliko mogu.

Detinjarije već šest godina organizuje kulinarske radionice sa Nenadom Gladićem – Lepim Brkom, na temu đačke užine i doručka, sa ciljem da se deca uključe u spremanje hrane i počnu zdravije da jedu. Kakva je situacija u vašoj porodici po ovom pitanju?

Mlađem sinu je pre par godina dijagnostikovan gastritis, što podrazumeva poseban režim ishrane.

Dete ko dete voli grickalice, ali svedene su na minimum. Ishrana podrazumeva svakodnevno, redovno uzimanje hrane, naročito kuvane.

Užine za školu isključivo pripremamo kod kuće. Obojica vole da učestvuju u životno-praktičnim situacijama. Svoje obaveze su podelili, i ponosna sam što su već, ako mogu da kažem, uigran tim ko šta radi. Međutim kada je priprema hrane u pitanju, Petar je tu zainteresovaniji, dok je Lazar zadužen za degustaciju.

Ono što je za svaku preporuku, a koliko je ukusno toliko i zdravo je čorbica od bundeve.

Ovo me niste pitali

Trudite se da dan ispunite smehom, igrom, ljubavlju, poštovanjem….grlite se….uživajte u životu….materijalne stvari jesu potrebne, ali ne dozvolite da upravljaju vama….budite među decom i bićete srećni!

POTREBNE SU IGRARIJE ZA VAŠE DETINJARIJE!!!

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: